Прва ноћна утакмица у Србији и Југославији одиграна је у Београду 22. јуна 1932. године између првака Париза "Расинга" и првака Београда "Југославије". Игралиште су осветљавале 84 сијалице од по 1000 вати. За утакмицу је владало велико интересовање тако да се на стадиону окупио рекордан број гледалаца - 12.000.

Сусрет је завршен победом "Југославије" 3:0.

Стрелац историјског гола: Александар Тирнанић

Фудбалски свет се први пут упознао са југословенским мајсторима лопте далеке 1930. године на Светском првенству у Уругвају.

Југословенски фудбалери допутовали су у Монтевидео бродом, после 18 дана пловидбе, и једини тренинг им је било трчкарање око палубе. Исцрпљени од пута и без правих припрема Југословени су у првој утакмици начинили сензацију победивши екипу Бразила 2:1. У том сусрету први гол за репрезентацију Југославије на светским првенствима постигао је 18-годишњи Александар Тирнанић.

Охрабрени великом победом "плави" су са 4:0 декласирали Боливију и пласирали се у полуфинале где их је чекао домаћин. У карневалској атмосфери, пред око 100.000 гледалаца, Југословени су голом Секулића најавили још једну сензацију, али су Уругвајци убрзо изједначили и након тога постигли још пет погодака за коначних 6:1. Преломни тренутак утакмице догодио се код резултата 1:1 када је у једном нападу на гол голмана Милована Јакшића, лопта прешла аут-линију, али је један полицајац вратио у терен и из те акције Уругвај је повео. Узалудни су били протести југословенских играча - гол је признат и Југославија је поражена.

Остало је, међутим, живо сећање на екипу Југославије, која је била најбоље пласирана европска репрезентација на Првенству у Уругвају. Генерација Јакшића, Тирнанића, Бека, Марјановића, Вујадиновића, Секулића по први пут је упознала фудбалски свет са умећем југословенских играча.

	Слободан Сантрач (горе лево), Благоје - Моша Марјановић (доле лево) и Тодор Веселиновић (десно)

Према статистици, Слободан Сантрач, фудбалер који је већи део своје каријере провео играјући за ОФК Београд, најбољи је стрелац југословенског фудбала и један од највећих голгетера светског фудбала.

Сантрач је убедљиво први стрелац југословенских шампионата са 218 погодака.

По укупном броју постигнутих голова у каријери (1.301) Сантрач је и у самом врху светске листе најбољих голгетера свих времена испред славног Пелеа, који је у својој играчкој каријери постигао "само" 1.281 погодак.

Интересантно је да је Сантрач, када се саберу сви минути проведени у игри, одиграо само једну утакмицу за најбољу репрезентацију Југославије.

По броју постигнутих голова у националним селекцијама свих категорија, апсолутни краљ стрелаца је Тодор Веселиновић са 51 поготком у 57 наступа.

Благоје - Моша Марјановић, осим што је био први југословенски играч који је одиграо 50 утакмица за национални тим, са укупно 95 голова (три пута стрелац шампионата) најбољи је стрелац првенстава одржаних пре Другог светског рата.

Бранко Станковић, члан фудбалске селекције Југославије из 1952. године

На веома јаком фудбалском турниру Олимпијских игара у Хелсинкију 1952. године селекција Југославије савладала је у првој утакмици Индију са рекордних 10:1, а, осим резултата, интересантно је и да су поједини играчи индијске репрезентације играли боси.

Друга утакмица против Совјетског Савеза ушла је у историју као једна од најдраматичнијих, коју је југословенска фудбалска репрезентација икада одиграла. Двадесетог јуна 1952. године у Тампереу, пред око 17.000 гледалаца, Југославија је 15 минута пре краја имала вођство 5:1 и сигурну победу, када су Совјети успели да постигну гол. Резултат на семафору се још није ни променио, а већ је било 5:3!

Међу југословенске играче увукла се паника, што су фанатично борбени играчи противничке екипе искористили постигавши четврти гол чиме је најављена права драма у завршници.

Последњих минута сусрета лопта није излазила из шеснаестерца југословенске екипе. Владимир Беара је чудесно одбранио неколико шутева совјетских играча и, када се чинило да ће, ипак, сачувати своју мрежу и победу, лопта је у последњем минуту завршила иза његових леђа - 5:5!

Пошто је утакмица завршена без победника, одиграна је нова. Совјетски Савез је повео 1:0, али су Југословени, иако видно депримирани због олако пропуштене победе у првом сусрету, у наставку показали да су бољи и заслужено славили са 3:1. Велику победу Југославија је остварила и у полуфиналу против СР Немачке (3:1), да би у финалу била поражена резултатом 0:2 од Мађарске, предвођене Пушкашом и Кочишем, и на крају освојила сребрну медаљу.

	Милан Галић, један од Партизанових "беба"

У финалном сусрету Купа европских шампиона 1966. године на стадиону Хејсел у Бриселу састали су се београдски Партизан, генерација чувених "беба", на челу са голманом Шошкићем, Јусуфијем, Васовићем, Галићем, и мадридски Реал, који је био само сенка оне екипе која је предвођена Ди Стефаном, Пушкашем, Копом и Гентом између 1956 и 1960. године пет пута заредом освојила Куп европских шампиона.

Реал је у почетку био безопасан, Партизан конкретнији и голом Васовића повео је са 1:0. Београђани у наставку сусрета стају, Амансио изједначује резултат, док Серена користи потпуну збуњеност противника и "краљевском" клубу из Мадрида обезбеђује шесту титулу у најцењенијем и најјачем европском клупском такмичењу.

Била је то највећа, уједно и последња прилика талентоване генерације Партизана да освајањем трофеја потврди своју доминацију не само у југословенском већ и у европском фудбалу. Велики број играча београдског тима напустио је клуб на крају те сезоне, а Велибор Васовић, стрелац јединог гола у финалној утакмици, неколико година касније доживео је сатисфакцију када је као капетан холандског Ајакса примио пехар намењен победнику Купа европских шампиона.

Драган Џајић, у време када је био ноћна мора за противничке бекове

Драган Џајић је апсолутни рекордер по броју утакмица одиграних за репрезентацију Југославије - 85. Дугогодишњи капитен који је у националном дресу постигао 23 гола. Последњу утакмицу за репрезентацију одиграо је против Аргентине 1979. године у Београду (победа Југославије 4:2).

Играо је на Светском првенству 1974.године у СР Немачкој на којем је репрезентација Југославије освојила седмо место. Био је члан репрезентације која је 1968. године у Риму освојила титулу вице-шампиона Европе.

Носио је дресове београдске Црвене звезде и француске Бастије. У периоду измеду 1961. и 1975. године за Црвену звезду је одиграо 590 утакмица и постигао 287 голова. Са Звездом је освојио 5 титула првака Југославије и 4 трофеја Купа. После две сезоне проведене у Бастији, вратио се у Црвену звезду да би одиграо још једну сезону, 1977/78.

Пет пута је наступао у селекцијама ФИФА и УЕФА. Остаће упамћен као једно од најбољих левих крила у светском фудбалу. Блистави тренутак његове каријере догодио се у полуфиналној утакмици Купа нација против тада актуелног светског првака, селекције Енглеске, 1968. године у Риму, коју је Југославија добила резултатом 1:0. Џајић је у 86. минуту, маниром највећих мајстора фудбалске игре, надмудрио искусног Бобија Мура и поред немоћног голмана Бенкса послао лопту у мрежу.

По завршетку играчке каријере постао је технички директор Црвене звезде и на том месту дао велики допринос освајању титуле првака Европе и победника Интерконтиненталног купа.

	Станислав Караси, херој утакмице у Атини

Да би обезбедила "мајсторицу" са Шпанцима за одлазак на Десето Светско првенство у Немачкој 1974. године, фудбалској репрезентацији Југославије је у утакмици против Грчке у Атини била потребна победа од два гола разлике.

Југословени су добро започели сусрет против Грка и повели са жељених 2:0, али им срећа окреће леђа, примају два гола и остају са играчем мање. Требало је у таквим околностима темпераментним и борбеним домаћинима дати још два а не примити ниједан погодак.

У другом полувремену гости крећу на све или ништа. Трачак наде појавио се када је Југославија повела са 3:2. Времена је, међутим, било све мање, Светско првенство се чинило све даље и даље... Пролазили су минути, почели су да истичу и последњи секунди 90. минута када је једну ничију лопту у шеснаестерцу Грка снажним волејем захватио Станислав Караси и послао у мрежу. Чим су играчи домаће репрезентације кренули са центра, судија је означио крај сусрета, а Југословени су могли да славе велики тријумф који им је донео нови национални херој Караси.

Неколико месеци касније Југославија је у "мајсторици" резултатом 1:0 савладала Шпанију и пласирала се на Светско првенство у Немачкој.

Неодбрањив Филиповићев волеј за 6:4!

"Очекивали смо чудо, али не и 6:4!", освануо је наслов у једним новинама после квалификационе утакмице за Светско првенство 1978. године између Југославије и Румуније у Букурешту. И, заиста, толики број резултатских преокрета у утакмици која је била подједнако драматична свих 90 минута нису упамтили ни старији заљубљеници у фудбал.

Румуни, којима је победа решавала све дилеме око пласмана на Светско првенство у Аргентини, дочекали су већ прежаљене Југословене, који би тек са победом од два и више голова разлике могли да продуже наду да ће се они на крају квалификација радовати.

У првом минуту шок за госте - поклон-голом голмана Петра Бороте, Румуни су повели са 1:0! Утакмица, међутим, добија драматичан ток, јер је Југославија већ у 17. минуту преокренула резултат у своју корист - 2:1. Домаћини поново крећу силовито и прво полувреме решавају у своју корист резултатом 3:2.

У наставку је уследила права драма! Гости поново достижу и престижу предност Румуна - 4:3, али се противник не предаје и изједначује на 4:4.

Узбуђењима као да нема краја! На пас Момчила Вукотића, Александар Трифуновић у 78. минуту доводи југословенску селекцију у вођство од 5:4, да би тачку на победу "плавих" и невероватну фудбалску представу ставио, поново после додавања Вукотића, Зоран Филиповић (на слици), седам минута пре завршетка утакмице.

Румуни су се овим поразом опростили од Светског првенства, а о путнику у Аргентину одлучивале су у међусобном сусрету селекције Југославије и Шпаније. Пред око 100.000 гледалаца на стадиону Црвене звезде у Београду, домаћини су јурили победу од два гола разлике, али су Шпанци били хладнијих глава и победом 1:0 обезбедили пласман на Светско првенство.

	Погодак Милоша Шестића (пругасти дрес) у Београду

Срећа је ускратила своју наклоност играчима Црвене звезде у финалним сусретима Купа УЕФА 1979. године са Борусијом из Менхегладбаха.

У првој утакмици у Београду, у незаборавној атмосфери, пред око 80.000 гледалаца, све је кренуло да лепше не може - на пас Славољуба Муслина, Милош Шестић начео је мрежу Немаца и Црвена Звезда је повела са 1:0.

Али онда почињу да се смењују пехови домаћих - најпре пропуштају неколико великих шанси да забележе убедљиву победу, да би пола сата пре краја утакмице играч Црвене звезде Иван Јуришић, из једне потпуно безопасне ситуације, даровао већ грогираном противнику драгоцен поклон погодивши сопствену мрежу. Присутни у првом тренутку нису поверовали у оно што су видели, али их је резултат на семафору убрзо вратио у непријатну реалност. Немци су са великим капиталом отпутовали кући и мирно чекали другу утакмицу.

Од првог минута реванш-утакмице у Дизелдорфу, Црвена звезда је показала одлучност да надокнади оно што јој је вољом Фортуне одузето у Београду, али је врло рано уследио нови малер. Омалени Симонсен је после судара са физички јачим Јовином пао у шеснаестерцу гостију, што је судија окарактерисао као прекршај. Борусија је из поклоњеног једанаестеца повела 1:0.

Узалуд су гости у другом полувремену били бољи, погађали и пречку и стативу... Лопта, једноставно, није хтела у мрежу Немаца. Резултат је остао непромењен, капитен Борусије Берти Фогтс примио је пехар намењен победнику Купа УЕФА.

Милутин Шошкић, први голман репрезентације Југославије на Европском шампионату 1960. године

Југословенска фудбалска репрезентација два пута је била на корак од освајања титуле најбоље екипе у Европи.

Први пут се то десило на првом Купу нација (некадашњи назив за Првенство Европе) 1960. године у Паризу. Југославија је ушла у финале након што је у драматичној полуфиналној утакмици победила Француску резултатом 5:4, иако је домаћин после 63. минута водио са 4:2.

Совјетски Савез је био бољи у финалу и након продужетака тријумфовао резултатом 2:1.

Осам година касније на Купу нација у Италији Југославија је ушла у финале након што је у полуфиналу голом Драгана Џајића у 86. минуту поразила актуелног светског првака Енглеску. Југословени су у финалу били на добром путу да тријумфују, пошто су против Италијана водили 1:0, али је сусрет завршен нерешено - 1:1. У поновљеној утакмици Италија је победила 2:0, Југославија је по други пут постала вице-шампион Европе.

	На центаршут Златка Вујовића, Љубомир Радановић је главом лопту послао иза Михајлова у мрежу - 3:2!

Деведесети минут последње утакмице Четврте групе квалификација за одлазак на Европско првенство 1984. године у Француској између домаћина Југославије и Бугарске остаће упамћен по невероватним обртима судбине, јер су у том истом минуту чак три селекције биле на прагу пласмана на Првенство, али се на крају само једна радовала.

Наиме, у последњи минут утакмице се ушло резултатом 2:2, који је репрезентацију Велса водио у Париз. У последњем нападу бугарске репрезентације чак тројица њених играча била су потпуно сама пред југословенским голом, али је голман Симовић чудесном одбраном сачувао своју мрежу. Да су Бугари тада постигли гол, они би путовали на Европско првенство.

Читав Велс је већ почео да слави одлазак у Париз, јер је остало само још неколико секунди до краја утакмице, када је једну залуталу лопту у бугарски шеснаестерац Љубомир Радановић главом послао у мрежу иза немоћног Михајлова. Од губитника, Југославија је промовисана у јединог победника - путника на Европско првенство.

То је била утакмица, која је због своје драматичности, нарочито у последњим тренуцима меча, буквално исцрпела не само актере сусрета него и све оне који су утакмицу посматрали.

Европски (горе) и светски прваци (доле)

Београдска Црвена звезда је једини југословенски клуб који је освојио Куп европских шампиона (данас Лига шампиона) и Интерконтинентални куп. Било је то 1991. године.

Почетак похода на европску титулу није обећавао тријумфалан завршетак, јер је Црвена звезда на свом стадиону у Београду, у првој утакмици првог кола Купа европских шампиона, играла само нерешено са швајцарским Грасхоперсом - 1:1. У реванш-утакмици, међутим, Београђани су показали своје право лице и супериорном игром обезбедили победу од 4:1 и пласман у друго коло такмичења.

Након победа над шкотским Глазговом и дрезденским Динамом, Црвена звезда се у полуфиналу сусрела са шампионом Немачке Бајерном. Головима Дарка Панчева и Дејана Савићевића "црвено-бели" су славили у Минхену (2:1). У реванш-утакмици Црвена звезда је повела голом Синише Михајловића из слободног ударца, али су гости преокренули резултат на 2:1. Тако је било све до последњег минута сусрета када је Црвена звезда захваљујући аутоголу Аугенталера отишла у Бари на велико финале у којем је после бољег извођења једанаестераца (у регуларном делу је било 0:0), резултатом 5:3 победила француски Марсељ и освојила трофеј намењен победнику Купа европских шампиона.

У децембру исте године Црвена звезда је у Токију освојила и Интерконтинентални куп, декласиравши чилеански Коло-Коло 3:0, иако је читаво друго полувреме играла без искљученог Дејана Савићевића.