Барон Пјер де Кубертен (на слици), француски педагог, најзаслужнији је за обнављање олимпијских игара. Био је оснивач Међународног Олимпијског комитета и његов председник од 1896. до 1925. године.

Прва Олимпијада модерног доба одржана је 1896. године у Атини. Учествовало је око 280 такмичара из 13 земаља, који су се борили у девет спортова: лакој атлетици, дизању терета, рвању, мачевању, стрељаштву, бициклизму, гимнастици, пливању и тенису.

У Атини је одржана и прва трка маратона у знак сећања на ратника Филипидеса који је по предању, претрчао преко 40 километара, од Маратонског поља до Атине, да би јавио вест о победи Грка у бици против Персијанаца 490. године пре н.е., након чега је издахнуо због исцрпљености.

У трци је тријумфовао домаћи атлетичар Спиридон Луис, који је осим златне медаље, добио и епитет хероја нације.

Барон Пјер де Кубертен је творац не само модерног олимпизма, вец и креатор једног од симбола тих Игара - олимпијске заставе.

Као темељ мира међу људима изабрао је белу боју позадине. А, затим, пет нераскидиво повезаних кругова различите боје, који симболишу пет континената.

Олимпијска застава се први пут појавила на Олимпијским играма у Антверпену 1920. године.

На конгресу у Паризу 1894. године основан је Међународни Олимпијски комитет. Први председник био је Грк Димитрос Викелас (1894-96), наследио га је Барон Пјер де Кубертен (1896-1925), а затим су следили: Белгијанац Латур (1925-42), Швеђанин Едстрем (1946-52), Американац Брандејџ (1952-1972) и Ирац Лорд Киланин (1972-1980). Од њега је функцију преузео Шпанац Хуан Антонио Самаран, који је на челу Комитета био до 2001. године. Актуелни председник Међународног Олимпијског комитета је Белгијанац Жак Рош.


Амерички пливач Мајкл Фелпс освојио је највише олимпијских медаља - 28. На Играма 2004, 2008, 2012. и 2016. године, Фелпс је узео 23 златне, три сребрне и две бронзане медаље.

Фелпс је рекордер и по броју освојених златних медаља на једним олимпијским играма. У Пекингу 2008. године чак осам пута се пео на највишу степеницу победничког постоља.

На другом месту је гимнастичарка Лариса Латињина, која се такмичила за Совјетски Савез. Она је у периоду између 1956. и 1964. године, у појединачној и екипној конкуренцији, освојила девет златних, пет сребрних и четири бронзане, укупно 18 медаља.

Адолф Хитлер и његова национал-социјалистичка партија желели су да искористе Олимпијске игре у Берлину 1936. године за промоцију расистичке идеологије о надмочној аријевској раси.

Упркос њиховим жељама, Игре су протекле у знаку Афроамериканца Џесија Овенса, који је освојио четири златне медаље - на 100 и 200 метара, скоку у даљ и трци штафета 4x100 метара - и једанаест пута обарао светске рекорде.

Емил Затопек, чији је надимак био "чешка локомотива", једини је атлетичар који је успео да на једној Олимпијади (Хелсинки 1952), освоји златне медаље у најтежим тркачким дисциплинама - на 5 и 10 хиљада метара и у маратону. Уз то, Затопек је истрчао нове олимпијске рекорде у тркама на 5 и 10 хиљада метара, док је у маратону постигао најбољи резултат свих времена.

Финац Паво Нурми, најуспешнији дугопругаш двадесетих година XX века, освојио је на Играма 1920, 1924. и 1928. године укупно 12 медаља, од чега девет златних.

Био је без праве конкуренције на 5.000 и 10.000 метара и власник светских рекорда на свим дужим пругама.

Карл Луис, амерички атлетичар, освојио је девет златних медаља на четири Олимпијаде.

У Лос Анђелесу 1984. године, Луис је достигао подвиг свог идола, Џесија Овенса, освојивши четири златне медаље у истим дисциплинама - тркама на 100 и 200 метара, скоку у даљ и штафети 4x100 метара.

Четири године касније, у Сеулу своју ризницу медаља обогатио је са још две златне - на 100 метара (после дисквалификације Бена Џонсона) и у скоку у даљ.

У Барселони 1992. године поново је најбољи у скоку у даљ, а као члан америчке штафете 4x400 метара осваја и осму златну медаљу на Олимпијади.

Коначно, у Атланти 1996. године, Луис по четврти пут узастопно тријумфује у скоку у даљ, чиме је свој скор освојених златних медаља закључио бројком од невероватних девет.

Боб Бимон, амерички скакач у даљ, поставио је на Олимпијским играма у Мексику 1968. године невероватан светски рекорд прескочивши 8.90 метара. Овим скоком Бимон је премашио дотадашњи светски рекорд совјетског "даљаша" Тер-Ованесјана за више од пола метра, тачније за 55 центиметара!

У својој даљој каријери, Бимон никада није скочио ни близу свог феноменалног резултата, оправдавајући се честим повредама колена.

Његов светски рекорд оборио је тек 23 године касније његов земљак Мајк Пауел.

Румунка Нађа Команећи је на Олимпијским играма у Монтреалу 1976. године ушла у историју светског спорта као прва гимнастичарка која је за једну вежбу добила чисту "десетку". Четрнаестогодишња Команећи је у канадском граду освојила две златне медаље и заслужила укупно седам максималних оцена.

	Скандал: Џонсон (први с десна) тријумфује у трци на 100 метара

Канадски атлетичар Бен Џонсон освојио је прво место и златну медаљу у трци на 100 метара на Олимпијским играма у Сеулу, истрчавши најкраћу атлетску деоницу за невероватних 9,79 секунди.

Само који дан касније доказано је да је користио недозвољена стимулативна средства, због чега је дисквалификован, а златна медаља, која му је одузета, предата је другопласираном у тој трци, Американцу Карлу Луису, чији је резултат од 9.92 секунде признат као нови светски рекорд.

Снимак једног од палестинских терориста

Никада пре Олимпијске игре нису биле тако близу да се прекину, као 1972. у Минхену. Група Палестинаца, припадника терористичке организације "Црни септембар" упала је у Олимпијско село, убила двојицу чланова израелске репрезентације, а као таоце задржала још деветорицу, чије је пуштање условила ослобађањем из израелских затвора 200 Палестинаца. У акцији немачке полиције страдали су сви таоци, један полицајац и пет терориста.

Игре су одлуком председника Међународног Олимпијског комитета Брендејжа после једног дана ипак настављене, што је изазвало жучне полемике које су трајале недељама и месецима.

	Последице бомбашког напада у Атланти

Једна особа је погинула, око стотину је повређено - црни је биланс експлозије бомбе у Олимпијском парку за време Игара у Атланти 1996. године. Овај догађај подсетио је све на дешавања у Минхену 1972. године када су последице терористичког напада биле још трагичније.

Као и тада, Игре су ипак настављене ...

Са церемоније отварања Игара у Москви

Бојкот је нешто што је пратило Игре током читаве њихове историје и што је често угрожавало и сам опстанак основних идеја Олимпијског покрета.

Двадесет шест држава, углавном афричких, бојкотовало је Игре у Монтреалу 1976. године због појављивања рагби екипе Новог Зеланда, која је претходно гостовала у Јужној Африци, где је на снази био апартхејд.

Сједињене Државе предводиле су бојкот московске олимпијаде четири године касније. Око 5.000 спортиста из 81 земље није се појавило на највећој спортској смотри те године.

Политика је разорно деловала и на Игре у Лос Анђелесу 1984. године, пошто су их бојкотовале такве спортске велесиле, као што су Совјетски Савез, ДР Немачка и Куба.

Игре су три пута отказиване због ратова. Први Светски рат омео је одржавање Олимпијаде у Берлину 1916. године, док су Игре 1940. у Хелсинкију и 1944. године у Лондону отказане због Другог Светског рата.

	Ушао у историју, али као трагичар: Дорандо Пјетри

Можда највећи трагичар Олимпијских игара јесте италијански маратонац Дорандо Пјетри.

У трци маратона на Играма у Лондону 1908. године, Пјетри је имао велико вођство све до уласка у стадион. Исцрпљен сопственим темпом, не знајући за себе, несрећни Италијан неколико пута је затетурао и пао. Упркос силној подршци присутних на стадиону, Пјетри никако није могао да потрчи, па су га службена лица буквално понела према циљу, уз одушевљено одобравање публике. После протеста америчког тима, Пјетри је дисквалификован, а златна медаља је припала Џону Хејсу.

Друга Олимпијада 1900. године у Паризу, била је споредан догађај Светске изложбе на којој је Ајфелова кула била највећа атракција. Остаће упамћена по лошој организацији и маратонском трајању - готово пет и по месеци, од 14. маја до 28. октобра.

Атлетичари су трчали на стази обраслој високом травом, док су пливачи, који су се такмичили у реци Сени, због јаке струје, постизали невероватно брза времена.

Олимпијско село у којем бораве спортисти током Олимпијаде први пут је промовисано на Играма у Лос Анђелесу, 1932. године. Међународни Олимпијски комитет препоручује организаторима да Село буде што ближе спортским борилиштима. Спортисти и спортисткиње бораве у одвојеним стамбеним блоковима. Само такмичари и судије могу да бораве у Селу, док је број званичних лица из сваке екипе ограничен.

Жене су се први пут појавиле већ на Другој Олимпијади модерног доба, у Паризу 1900. године. Такмичиле су се у тенису и голфу.

Трка на 400 метара на Играма у Лондону 1908. године поништена је а њен победник, Американац Џон Карпентер је дисквалификован зато што је током трке "секао" стазу Британцу Халсвелу. Судијски жири одлучио је да се одржи нова трка, наравно без Карпентера. Друга два Американца, Робинс и Тејлор, у знак солидарности са Карпентером нису се појавили на стази, а њима су се придружили и сви други такмичари, изузев Халсвела. Тако је Британцу остало да сам претрчи стазу и освоји златну медаљу.