Из данашње перспективе, она је припадник београдског сликарског круга у коме зауyима истакнуто место, јер дела изложена у галерији на Косанчићевом венцу ни после 37 година нису "потамнела" већ зраче трајним вредностима.

Она се на ликовној сцени Београда појавила тек средином педесетих са групом колега који су одиграли значајну улогу, јер су преузели да обнове и препороде савремену српску уметност, обрачунавајући се са соцреализмом и борећи се за модерно схватање уметности.

Ослоњени, углавном, на своје професоре, уметнички зреле и међународно афирмисане појединце, припаднике међуратне генерације, Курникова и њени саборци извојевали су победу над конзервативним, ретроградним схватањем уметности као "слушкиње" идеологије.

Док је већина припадника те младе авангарде отишла у воде апстракције, енформела, Курникова је до краја живота остала верна фигурацији, али се определила за једну веома личну верзију и у погледу форме, колорита и тематике.

За сликарство Курникове веома је важно ослањање на традицију, на учитеље (Милуновић) који су и сами били склони поетском реализму и интимизму, али у последњој деценији свога живота ствара нову ликовну реалност са снажним цртежом и констрастима између светлог и тамног и са пригушеним колоиртом.

Пред прерану смрт уметница се враћа људском лику, сликајући потресне аутопортрете.