Предраг Марковић

Марковић је том приликом навео да је Стеван Раичковић био песник, преводилац, есејист и академик који је управо у тој згради, стварајући, провео 40 година свог живота.

Министар је истакао да је Раичковић живео са поезијом и са идејом да поезија траје дуже од људских живота, при чему се, мада уживајући статус класика, није разметао нити својом поезијом, нити статусом песника.

Стеван Раичковић је рођен у Нересници код Кучева. Родитељи су му били учитељи који су због службе често мењали места становања, па је он комплетно детињство, основну школу и гимназију провео константно се селећи из места у место, све док није матурирао 1947. године у Суботици.

Студирао је југословенске језике и књижевност на Филолошком факултету у Београду, а убрзо почео да ради као новинар и литерарни сарадник.

Већ са 17 година почео је да објављује песме у листовима „Књижевност“, „Младост“, „Књижевне новине“ и „Политика“, а био је и сарадник Литерарне редакције Радио Београда и уредник у Издавачком предузећу „Просвета“.

Године 1972. изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а за редовног 9 година касније.

Објавио је више од 20 збирки песама од којих су најпознатије „Песма тишине“, „Балада о предвечерју“, „Касно лето“, „Тиса“, „Камена успаванка“, „Пролази реком лађа“, „Слике и прилике“.

Написао је и седам књига за децу, збирку приповедака „Велико двориште“, затим збирку песама „Дружина под сунцем“ (за коју је 1960. године добио награду „Невен“), поему „Гурије“ и друге.

Ресорно министарство је у години која је била проглашена за годину књиге и језика, у сарадњи са дневним листом “Вечерње новости” и локалним самоуправама, започело акцију обележавања објеката у којима су рођени, боравили или деловали знаменити писци.

Акција се, у циљу афирмације заоставштине великана српске писане речи, наставља и ове године.