Фото: АФП

Јеремић је у интервјуу за данашње издање дневног листа "Вечерње новости" истакао да због тога морамо бити пажљиви када бирамо на који начин ћемо да користимо ову кључну институцију међународног права, а на коју се позивамо у одбрани Косова и Метохије.

Конкретне последице такве тужбе:

– Свака тужена земља чланица ЕУ би готово сигурно блокирала процес интеграције Србије у ЕУ док се тужба на повуче, а то би било тешко ако није дошло до повлачења признања. Тако би се директно зауставиле наше европске интеграције, а одговорно тврдим да не бисмо допринели вишем степену одвраћања других земаља да признају Косово, што неки тврде да би био случај. Зато суд треба користити на други начин – тражењем мишљења о легалности проглашења независности.

Како би тачно гласило питање које ћемо предложити да Генерална скупштина УН постави Међународном суду правде:

– Ту треба да будемо врло пажљиви, да не оставимо простор ни за какве бочне упаде амандманима. Питање би било на линијама: "Привремене институције Косова и Метохије прогласиле су независност 17. фебруара, имајући у виду Устав Србије, Резолуцију 1244, Повељу УН, да ли је тај чин учињен у складу са међународним правом?"

Зашто верујете да ће мишљење суда бити снажан аргумент у даљим корацима за очување Космета када оно није обавезујуће:

– Зато што већина држава чланица УН и те како узима у обзир мишљење овог суда, а не могу да замислим неки други став овог суда осим констатације да је 17. фебруара прекршено међународно право.

Верујете да би после изјашњавања суда дошло до нових преговора са косовским Албанцима:

– Прво, број земаља које би тада признале Косово свакако не би био значајан, па се садашњи релативно мали број не би даље повећавао. Косово не би постало члан УН, нити члан међународних организација, другим речима, не би дошло до међународноправне потврде једнострано проглашене независности. Поставило би се питање да ли је интерес да се одржава тај нестабилни, непотврђени статус кво или да се приступи процесу који ће довести до стабилног, мирног решења? Наш је циљ да покажемо да се без пристанка Србије до тога не може доћи.

Да ли би нови преговори били о статусу и под окриљем УН:

– О статусу, он је остао неразрешен. Верујемо да су Уједињене нације једина организација са легитимитетом да буде покровитељ таквих разговора.

О поруци ЕУ да је Србија обавезна да успостави добросуседске односе са Косовом:

– Србија ће градити добросуседске односе са свим својим суседима, а Косово није наш сусед, нити ће то бити. С обзиром на то да један број земаља из ЕУ није и неће признати Косово, одговорно тврдим да се пред нас никада неће поставити услов да променимо свој став. Шпанија, на пример, не сматра да је Косово наш сусед и није усамљена у том ставу, а будући да се одлуке у ЕУ доносе консензусом, до таквог условљавања неће доћи.

Какве закључке о Србији очекујете са састанка министара спољних послова ЕУ 29. априла у Луксембургу:

– Очекујем снажну потврду апсолутне политичке спремности за интеграцију Србије у ЕУ и решеност да се Србији понуди пуноправно чланство. А онда ће преостати да се и Србија 11. маја изјасни о том питању.

Да ли ће нам се из Луксембурга понудити на потписивање Споразум о стабилизацији и придруживању:

– Могуће је, али и ако се то не догоди тог дана, већ у наредним месецима, то неће имати никакву политичку тежину. У оквиру ЕУ политичка одлука је донета, а остаје да се види да ли ће Србија формирати Владу која ће у наредне четири године учинити све те институционалне кораке.

Упркос малом броју признања Косова, сматрате ли неуспехом наше спољне политике то што је Косово признала већина чланица ЕУ:

– Наш успех је и у томе што смо својим наступом поставили ствари тако да чак ни унутар ЕУ, која доста полаже на јединство у спољној политици и чије најмоћније чланице имају став супротан нашем, није било консензуса о признању Косова.