Томица Милосевљевић

Писмо је упућено генералном секретару УН, специјалном изасланику генералног секретара УН за Косово и Метохију, Савету безбедности УН, Комитету УН за заштиту људских права, Комитету ЕУ за заштиту људских права, Генералној скупштини Савета Европе, амбасадама сталних чланица Савета безбедности УН које се налазе у Београду и Светској здравственој организацији.

У писму се истиче да је у јуну 1999. године, уласком војног дела Међународне мисије за Космет, албанским милитантним организацијама омогућено несметано протеривање око 250.000 Срба и Црногораца и других неалбанаца са територије Косова и Метохије, а да су међу првим жртвама ужасних репресија и физичких ликвидација које су извели албански екстремисти били и врхунски стручњаци медицине српске и црногорске националности.

Остварена је паклена замисао да се и физички уништи активност, деценијама стваране, високо креативне групе универзитетских професора, која је, школујући равноправно студенте и лекаре свих националности, заслужна за завидан развој и постигнут висок ниво савремене медицине на Косову и Метохији, наводи се у писму.

Милосављевић је подсетио на то да је од почетка 1998. године до данас на просторима Косова и Метохије нестало 1.303 лица, од којих је 150 убијено, 364 ослобођено или успело да побегне, док је судбина 789 несталих још увек неразјашњена.

Молим Вас и апелујем да искористите свој лични ауторитет, ауторитет институције коју представљате и респективне стране којима ваше институције руководе да проблем киднапованих и несталих особа добије конкретне облике практичног деловања на терену, јер без његовог решавања нема напретка ни у осталим већ пројектованим процесима, поручио је Милосављевић.

Он је затражио подршку и хитну активну помоћ и енергичну и континуирану интервенцију институција ЕУ и УН, како би се коначно, у складу с основним постулатима медицинске етике, омогућило право на достојанствен људски живот Срба и другог неалбанског становништва на Косову и Метохији и тако коначно расветлила и судбина киднапованих и несталих медицинских радника.

Милосављевић је као прилог писму доставио и списак са именима 12 киднапованих медицинских радника на Косову и Метохији:

1. Стамен Генев, медицински техничар, киднапован 29. јуна 1998. у селу Црнољево код Дуље;
2. Др Александар Станојевић, лекар Дома здравља у Ораховцу, киднапован 17. јула 1998. са радног места;
3. Душко Патрногић, медицински техничар Дома здравља у Ораховцу, киднапован 17. јула 1998. са радног места;
4. Миле Вуксановић, радник Хигијенског завода у Приштини, киднапован 2. априла 1999. на путу Урошевац-Штимље;
5. Проф. др Андрија Томановић, редован професор Медицинског факултета, управник Хируршке клинике КБЦ у Приштини, киднапован 24. јуна 1999. са радног места на клиници;
6. Александар Тодоровски, апсолвент стоматологије, киднапован 25. јуна 1999. из своје куће у Приштини;
7. Вељко Остојић, медицински техничар службе хитне помоћи Дома здравља у Приштини, избеглица из Крајине, киднапован 12. јула 1999. у Приштини;
8. Милош Гордић, медицински техничар службе хитне помоћи Дома здравља у Приштини, избеглица из Мостара, киднапован 12. јула 1999. у Приштини;
9. Борисав Сталетовић, радник Дома здравља у Приштини, киднапован 1999. године;
10. Светомир Микић, дипломирани инжењер, киднапован 21. јула 1999. на радном месту у Институту за патологију у Приштини;
11. Борислав Павић, медицински техничар, киднапован 24. јула 1999. у Гњилану;
12. Др Небојша Петковић, стоматолог Хитне помоћи у Приштини, киднапован 30. јула 1999. на путу према радном месту.