Александар Поповић

Званични сајт Владе преноси овај разговор у целини.

О стању у српској науци :

- Имајући у виду све кроз шта је Србија прошла, поготово у последњој деценији прошлог века, имајући у виду лоше стање у економији, које се годинама пресликавало и пресликава и даље на буџет, па самим тим и на издвајања за науку, српска наука је у сасвим пристојном стању. И то захваљујући самим научницима, а не држави. Наравно, да би наука напредовала, потребно је повећати улагања, потребно је освојити неку материјалну основу која би омогућила квалитетнији и ефикаснији научни рад у будућности, и то како у фундаменталним тако и у примењеним истраживањима.

Колико држава помаже науку:

- Сада смо на нешто мање од 0,4 одсто бруто друштвеног производа из буџета који се улаже у науку. Уз улагања предвиђена инвестиционим планом, са буџетским повећањем мимо Националног инвестиционог плана, очекујем да ћемо бити на око 0,6 одсто БДП-а улагања у науку из буџета 2007. године. Кренули смо са мање од 0,2 одсто 2000. године, тако да постоји реални успон улагања, који је чак најбржи у региону. Циљ мора да нам буде оно што је и циљ земаља ЕУ - 3 одсто БДП-а улагања у науку 2010. године, од тога 1 одсто из буџета, а остало са тржишта. Наравно, како се економија код нас буде развијала, тако ће се увећавати и средства која ће се у науку улагати ван буџета.

Да ли Влада помаже науку у било ком другом смислу:

- Преко универзитетских фондација за изградњу станова за младе научнике помажемо изградњу станова по повлашћеним ценама за младе научнике. Фондацијама не управља ово министарство већ универзитети, али новац иде из буџета за науку. Имамо читав, веома развијен, систем стипендирања младих. Од пре две године шаљемо младе докторе наука на постдокторске студије у иностранство.

Што се тиче запослених у научним институтима, они, за разлику од свих запослених у другим јавним службама, немају ограничење у нивоу плата. Дакле, запослени у научним институтима могу да се пријаве код нас за пројекте, али могу и код других министарстава да покушају да зараде на тржишту, и у земљи и у свету. Колико год да зараде, ми не правимо ограничење. Међутим, уколико се деси да не успевају да зараде ван Министарства науке, а не испуњавају критеријуме министарства за добијање пројеката, нема гарантоване плате. Дакле, у науци више нема социјализма. Профит који институти остваре, иако су државни, не узима им се. Највећи број института тај новац поново улаже у науку да би били још бољи, да би још више зарадили сутра.

Како научници живе:

- Зараде које ми дајемо, јер, понављам, ми не исплаћујемо плате (јер нисмо послодавац - то су институти), ако не гледамо ништа друго, у еврима су повећане 10 пута у односу на 2000. годину. Наравно, понављам да је зарада од пројеката Министарства науке само један могући вид прихода и један сегмент плате. Да ли је то мало или много, о томе можемо да разговарамо. Свакако да највећи број научника у Србији заслужује квалитетом свог рада виша примања. Али наука живи у реалним економским оквирима у којима живи ова земља. Покушавамо да повећавамо зараде онолико колико нам буџетске могућности дозвољавају, али свакако оне још нису довољно велике.

Шта се ради на популаризацији науке:

- Ми смо ове године први пут расписали конкурс за популаризацију науке, и то нам јесте један од стратешких циљева. Покушаћемо на различите начине, преко медија, попут радија, телевизије, часописа да популаришемо науку. Финансирали смо научне трибине које на популаран начин причају о науци и отворене су за шири круг људи. Идуће године ћемо ићи шире и дубље.

Један од циљева нам је и да популаришемо живот и дело људи који су неоправдано заборављени. Тек је годишњица Теслиног рођења помогла да се сетимо Ђорђа Станојевића, човека који је био изузетно заслужан за електрификацију наше земље. О томе да је, по моме суду, наш највећи научник Милутин Миланковић готово скриван од генерација које су се образовале у овој земљи не желим ни да причам. Имали смо велике људе у прошлости који су на различите начине учинили велике ствари за свој народ и државу и на које имамо и право и обавезу да будемо поносни.

Колико је младих научника отишло из Србије у потрази за бољим условима:

- Нема поузданих показатеља. "Одлив мозгова" је глобални феномен и догађа се свуда, и у развијеним земаљама. Ми смо, ипак, имали неупоредиво већи одлив младих људи због лоше економске и политичке ситуације. Верујем да ће се људи полако враћати уколико буду имали пристојне услове за живот и рад. Не можемо ми да дамо услове какве имају у иностранству, али морамо да радимо на томе да створимо услове који ће бити што је могуће ближи онима које имају сада ван земље.

Колико је битан споразум са ЕУ:

-Верујем да смо јако близу споразума у науци са Европском унијом, а то ће драматично изменити положај наше науке, али ће повећати и одговорност научника. Држава ће одрадити свој део посла да Србија постане од 1. јануара 2007. године придружени члан Оквирног програма седам ЕУ, тако да ће српски научници моћи да имају приступ свим фондовима ЕУ за науку, као њихове француске или немачке колеге. Неће бити формалних препрека, тако да ће количина новца до које дођу зависити само од самих научника, њихових способности и квалитета. Дакле, у науци ћемо веома скоро бити потпуно интегрисани у ЕУ.

О побољшању визног режима:

-Независно од преговора о побољшању визног режима који држава води, Министарство науке и заштите животне средине је прошле године са комесаром ЕУ за науку и истраживања Јанезом Поточником почело преговоре о промени визног режима за научнике. Комесар Поточник је урадио свој део посла, одржао је реч, и крајем прошле године Европска комисија је усвојила директиву о увођењу нове категорије виза, виза за научнике. Оне се издају на дуже време, под бољим условима, брже, за визе у земље шенгенске зоне. Сада се чека да свих 25 чланица ЕУ укључи ову директиву у своја национална законодавства. Очекујемо да ће се то десити до друге половине следеће године, и то је, ма колико споро изгледало, најбржа могућа процедура. Дугујем и захвалност комесару Поточнику што је учинио све што је могао да се тешка бирократска машинерија покрене. Ако дође до уласка земље на белу шенгенску листу, онда је све ово непотребна ствар. Мој је задатак, међутим, да радим свој део посла, не могу да седим и чекам.