Београд, 26. април 2006. године - Министар дијаспоре у Влади Републике Србије Војислав Вукчевић говорио је у интервјуу за данашње издање дневног листа "Данас" о примени недавно усвојеног Закона о амнестији, о откупу војног рока, попису дијаспоре и другим темама.
Званични сајт Владе Србије преноси делове овог интервјуа.
Закон о амнестији:- Реч је о младим људима који су или рођени или су се школовали у иностранству и недавно усвојени Закон о амнестији, који ових дана ступа на снагу, односи се на њих. "Чин милосрђа" не ослобађа ове људе војне обавезе и они могу да сазнају у дипломатско-конзуларним представништвима СЦГ када ће и како моћи да служе војску. Такође, амнестија не може да се односи на будуће случајеве и важи само за поменуте поступке покренуте у периоду од октобра 2000. до дана ступања поменутог закона на снагу.
Откуп војног рока:- Морамо рећи много похвалних речи на рачун Војске, када је о томе реч. Иницијативе Министарства за дијаспору настале су на основу искуства других земаља, али и запомагања младих људи које смо чули на ову тему. Обавили смо низ разговора са представницима Војске, којима смо пренели да наши млади људи и војни обвезници који живе у иностранству постављају питања о могућности откупа војног рока. Представници Војске прво су рекли да је то немогуће, али су временом променили тај став.
Попис дијапоре:- Ускоро ће бити завршен нацрт тог закона и Влада ће га предложити парламенту.
Образовање деце у дијаспори: - Средства трошимо према нашим могућностима. Не можемо организовати и финансирати образовање деце у расејању, зато што такву ставку, односно новац нисмо тражили из буџета. Да смо тражили, не бисмо добили јер то право и ту обавезу има Министарство просвете. Преносимо предлоге и жеље да се у појединим градовима или земљама организује допунска настава на српском језику. Али чинимо и нешто друго - према нашим могућностима купујемо и откупљујемо књиге које онда шаљемо нашој деци у расејању. Оној која су ближе, можда нешто више јер је лакше допремити их, а онима која су даље, нешто мање. Али увек, сваку групу деце, дочекамо, угостимо и испратимо са неким, наравно симболичним поклоном. То чинимо а да нас нико на то не мора подсећати.