Фото: Танјуг

Закон о спречавању дискриминације особа с инвалидитетом, којих у Србији има између 700 и 800 хиљада, дефинише спречавање три вида дискриминације - непосредну, посредну и повреду начела једнаких права и обавеза.

Овај закон, који је усвојен једногласно, предвиђа стварање услова који ће омогућити равноправно укључивање ових особа у све животне активности.

Такође, предвиђено је и елиминисање дискриминације у области здравства, образовања, запошљавања и свих других сегмената живота и рада, док су под појмом тешких облика дискриминације регулисане и нетрпељивост и пропагирање дискриминације од јавних власти и институција.

У циљу спречавања дискриминације у области информисања, предвиђено је увођење свакодневног саопштавања информација одговарајућом технологијом симултаног писаног текста.

Прихватањем посланичких амандмана, у овај закон су укључене и казнене одредбе за повреду законских норми.

Казном од 10.000 до 100.000 динара казниће се удружење које одбије да учлани инвалида, постави посебне услове за његово учлањење или му ускрати право да бира и буде биран у органе управљања удружења.

Казном од 5.000 до 50.000 казниће се и одговорно лице у удружењу за исти прекршај.

Казном од 10.000 до 100.000 динара биће кажњено и правно лице уколико одбије да пружи здравствену и другу услугу инвалиду или одбије пријем у васпитну и образовну установу детету предшколског узраста, ученику или студенту инвалиду, уколико његова претходно стечена знања и образовање одговарају тој установи.

Казном од 10.000 до 500.000 динара казниће се за прекршај наставник, васпитач или неко друго лице које је запослено у образовној или васпитној установи, које стално или учестало узнемирава, вређа или омаловажава ученика, студента или дете предшколског узраста због његове инвалидности.

Казне од 5.000 до 250.000 динара предвиђене су за превозника, одговорно лице или предузетника уколико одбије да превезе инвалида.

У текст овог закона ушао је и амандман којим је за 1. јануар 2007. године померен рок за примену мера за укључивање инвалида у окружење, како би локалне самоуправе имале довољно времена да створе "приступачно окружење".

Скупштина Србије данас је усвојила и Закон о рехабилитацији с циљем да се исправе историјске неправде према људима који су из идеолошких и политичких разлога прогањани, лишавани слободе, права и живота, почевши од 6. априла 1941. године до ступања овог закона на снагу.

За овај закон гласало је 107 посланика, 21 је био против, а нису гласала два посланика од 130 присутних.

Закон се односи на лица која су имала пребивалиште у данашњој Републици Србији, а рехабилитација ће бити примењена без обзира на то да ли је лишавање права било засновано на судској или административној одлуци или није било утемељено на правним актима.

За доношење одлука о рехабилитацији биће надлежан Окружни суд у Београду.

Пошто овај поступак не застарева, заштиту права могу од суда затражити сва заинтересована правна и физичка лица и различите институције.

Законом се прецизира и да ће право на накнаду штете и право на повраћај конфисковане имовине рехабилитованог бити уређени посебним законом.

Тај закон ће генерално регулисати питање одузете имовине не само овим, него и људима којима је имовина одузета из других разлога као што су национализација или аграрна реформа.

Посланици Скупштине Србије усвојили су данас и Закон о амнестији, који ће омогућити да се амнестира око 2.500 људи против којих је Војска СЦГ поднела кривичне пријаве.

За ово решење изјаснило се 108 посланика, против је био 21 посланик, а није гласао један посланик.

Амнестија се даје људима који су од 7. октобра 2000. године до дана ступања на снагу овог закона учинили кривична дела као што су одбијање примања и употребе оружја, неодазивање позиву и избегавање војне службе и самовољно удаљавање или бекство из Војске Југославије.

Према речима министра правде Зорана Стојковића, ово је акт милости власти, којим се од даљег гоњења аболирају лица у притвору, на издржавању казне или она против којих су покренуте кривичне пријаве.

Овај закон највише се односи на велики број спортиста и младих који су отишли у иностранство и не смеју да се врате у земљу јер нису одслужили војни рок, а у другим земљама су основали породице и обезбедили егзистенцију.