Мирољуб Лабус

Званични сајт Владе Србије преноси делове овог разговора.

Последња ревизија трогодишњег аранжмана са ММФ-ом:

- Генерално речено, позитивна страна је то што смо овом последњом ревизијом затворили споразум са Париским клубом поверилаца, чиме смо коначно решили проблем нашег спољног дуга у наредном раздобљу.

Подсећам на то да је један од разлога распада СФРЈ била немогућност да та држава врати спољне дугове, па су неке републике те федерације покушале да побегну од заједничких дугова. Дакле, питање регулисања спољног дуга Србије и Црне Горе било је изузетно значајно и пре три године, па смо договорили шему отписа дугова поверилаца окупљених у Париски клуб (51 плус 15 одсто), који су тражили да, на неки начин, после три године ММФ дâ и коначну верификацију целине отписа.

Све ове године од закључења споменутог аранжмана, које сам провео комуницирајући са Париским клубом, ја сам разумео као године у којима је споразум са ММФ-ом инструмент реализације наших односа са кључним државним повериоцима. Ми смо успели да то доведемо до краја и то је најважнија ставка на позитивној страни нашег аранжмана.

Истовремено, наравно, постојала је и друга страна медаље, на којој смо, стицајем околности, били колатерална штета других глобалних догађаја. Подсећам на то да се после фамозног 11. септембра 2001. потпуно променио однос међународне заједнице према Србији пошто смо сишли са "главног екрана" њене пажње. Она "грижа савести" водећих земаља света због бомбрадовања Србије, због које су били спремни много да помогну после 5. октобра, потиснута је у страну, а потреба борбе против тероризма дошла је у први план. Због тога једноставно нисмо стигли да реализујемо све оно што смо били договорили. На пример, ја сам договорио серију донаторских конференција за Србију, а само је једна реализована. Но, надам се да ћемо реализовати још две, некада договорене – и од тога не одустајем, без обзира на то што наша земља сада није у центру светске пажње.

Ако ме питате о самом моделу нашег односа са ММФ-ом, имали смо сталне дискусије о томе колико је он подобан да реши наше специфичне проблеме. И сада, када је Борд директора ММФ-а доносио коначну одлуку 6. фебруара, неколико конституенси је изнело неке примедбе јер се од нас стално тражило да једном стрелом погодимо два различита циља – што је немогуће у макроекономској политици. Стручњацима ММФ-а стално сам говорио да се не може политика курса динара и девизна политика истовремено користити – и за борбу против инфлације и за борбу за смањење дефицита платног биланса Србије у односима са иностранством.

Пошто је немогуће истовремено постићи оба ова циља, онда смо слабости овог приступа морали да компензујемо веома оштрим прилагођавањем на страни буџета (од дефицита смо морали да идемо на суфицит) и морали смо да се латимо политике управљања платама у јавном сектору. Једноставно, како то кажу стручњаци, постојао је проблем "дизајна" макроекономског пакета који смо усаглашавали са ММФ-ом јер они који су нам указивали на то да се исто може постићи структурним прилагођавањем наше привреде превиђали су просту околност да оно тражи одређено време. Притом, противречности унутар тог "дизајна" нашег макроекономског споразума увећале су драматичне промене паритета између долара и евра и ванредно висок скок цена сирове нафте на светском тржишту (два процеса ван наше контроле). Све то је неповољно утицало и на домицилну инфлацију и на наш платни биланс.

Понављам, све то је вредело издржати да би се регулисали спољни дугови и ми смо то успели да остваримо током протекле три године.

О новом споразуму са ММФ-ом:

- Ту смо ограничени правилима ММФ-а. То значи да она земља која се задужи изнад један и по пута свог капитала у ММФ-у мора да прихвати појачано праћење администрације ММФ-а, а ми смо таква земља.

Разговоре о новом аранжману са ММФ-ом формално ћемо започети у мају ове године, а већ у априлу, када будем ишао на редовну пролећну скупштину ММФ-а и Светске банке, почећемо да разговарамо о новом дизајну будућег аранжмана. Дакле, нама је сада мање важно хоћемо ли се договорити о повлачењу нових зајмова код Фонда (нису нам сада неопходни додатни кредити), а важније нам је да се искаже разумевање за нови дизајн, нови облик споразума о макроекономској политици. Тај нови споразум, наравно, имаће много више структурних захтева од оних које је имао претходни споразум.

Интервенције државе у привреди:

- Ја сматрам да ми сада имамо мање него икад државне интервенције – али је она видљивија. Ево, удео буџета у БДП-у данас је мањи него што је био пре неколико година. Удео субвенција које држава даје неуспешним предузећима у БДП-у је мањи него пре пет година. Ми смо успели да зауставимо тренд раста удела јавне потрошње у БДП-у, па смо његов смер кретања обрнули надоле. Но, улога државе и њена давањa су сада потпуно транспарентна, видљива. Највидљивија је наша интервенција у контроли плата у јавном сектору и мислим да се због тога, пре свега, сада појављује критика коју спомињете. Постављамо критерујуме за кретање суме плата у јавном сектору да бисмо ставили под контролу тај део инфлационог потиска. То, наравно, изазива незадовољство синдиката и ми са њима стално преговарамо. Сматрам да смо до сада успешно преговарали и да су наши ставови наилазили на извесно разумевање.

Друго што је данас веома видљиво – то је улога државе у процесу приватизације. Но, нико се не усуђује да оспори нашу оцену да ова предузећа у друштвеној својини, која досад нису продата због огромних дугова који оптерећују њихове билансе, никада и неће бити продата ако се не умеша држава и не олакша им тај терет дуговања. Зато смо увели у регулативу тај такозвани условни отпуст дуговања – да би та предузећа, која не могу да нађу стратешког партнера, могла то да учине да би била атрактивнија за потенцијалне партнере без којих им нема опстанка. Држава је, дакле, видљиво преузела на себе ризик практичног смањења приватизационог прихода да би предузећа у банкроту нашла перспективу са инвеститорима и да не би била затворена.

Дакле, да поновим, због политике плата у јавном сектору и политике отписа дугова немогуће је Владу оптуживати за "државни дирижизам" јер укупна сума новца која се одваја за помоћ државном и друштвеном сектору привреде данас је много мања него раније.

Примена Закона о стечају у великим друштвеним предузећима које субвенционише Влада:

- Видите, нови Закон о стечају је добар и направљен је тако да буде један од носећих инструмената за чишћење предузећа од дубиозних финансијских наслеђа. Та предузећа, после стечајне терапије, у развијеним тржишним економијама настављају да послују без терета, али то није случај код наших предузећа. Ако их отерате у стечајни поступак, наша предузећа се предају и иду у ликвидацију, па сви запослени губе посао.

То је та битна разлика, што онај механизам селекције болесних од здравих предузећа, који добро делује у нормалним економијама, у ненормалној економији даје лоше резултате. Јер, не заборавите да се наша привреда још увек опоравља од шока санкција, распада ранијег тржишта, шока бомбардовања и претходне погрешне макроекономске политике. Не заборавите да смо ми још у дубокој привредној депресији. И ако бисмо стриктно применили стечајну хирургију, ми бисмо затворили све те фирме које спомињете. Да ли би тада српској привреди било боље? Моје мишљење је да не би било и да је боље да прво идемо са „условним стечајем", да се тако изразим (отпустом државних дугова), да би те фирме нашле стратешког партнера, да би преживеле, а заједно с њима и њихови запослени. Једноставно, операција би успела, али пацијент не би преживео.

Проналазак стратешког партнера за оваква предузећа:

- Разумем да о том питању има различитих мишљења. Погледајте само два велика предузећа у Краљеву која сам недавно посетио, а која су изгубила капитал и тржиште. Ако их отерате у стечај, од њих ништа неће остати. Кад им нађете стратешког партнера за део њихове производње који има перспективу (јер је обично реч о конгломерацијама са различитим делатностима), они кажу све или ништа – а то је увек ништа. Знам да се тим великим фирмама често шаљу сурове поруке, па се њихов менаџмент одлучује на одбрану на целом фронту, а притом и даље рачуна на то да запослени унедоглед могу да живе на државним јаслама, а не могу.