План је представила заменик председника Савета за права детета Весна Пиперски-Туцаков, која је објаснила да је документ заснован на четири основна принципа Конвенције УН о правима детета, а то су недискриминација, најбољи интерес детета, право на живот, опстанак и развој и партиципација деце.

Национални план акције предвиђа спровођење приоритетних мера како би свој деци било обезбеђено равноправно коришћење, квалитет и ефикасност свих јавних служби за децу у областима образовања, здравства, социјалне заштите, културе, правне и судске заштите.

Пилот пројекти се, у сарадњи са УНИЦЕФ-ом, већ спроводе у општинама Сјеница, Пирот и Крагујевац, а намера је да ове акције буду проширене и на остале општине у Србији.

На седници је указано на најважније сегменте којима ће се Национални план акције за децу бавити у наредној деценији, тако да ће се првенствено радити на помоћи сиромашним породицама, с обзиром на то да подаци показују да је међу децом од 7 до 14 година 12,7 одсто сиромашних, а од 15 до 18 година 10,7 одсто сиромашних, при чему их је највише из породица незапослених родитеља.

Када је реч о образовању, истакнуто је да је у Србији у 2001. години за ту област издвојено 3,18 одсто бруто националног дохотка, што је најнижа стопа у региону, па је овим планом предвиђено да до 2015. буде достигнуто 6 одсто издвајања, као што је случај у развијенијим земљама.

У области здравства предвиђене су активности у циљу смањења високе стопе смртности трудница и одојчади, која је код нас двоструко већа од европског просека.

Такође, посебна пажња биће посвећена неухрањености деце и великом броју деце (ромске, избегличке) која нису обухваћена системом здравствене заштите.

Уочен је и "нови морбидитет" младих услед њихових ризичних понашања, као што су рани сексуални односи, злоупотреба дувана, дроге, алкохола.

Национални план предвиђа и помоћ породицама чије је дете ометено у развоју, јер се 79 одсто таквих породица налази испод границе сиромаштва, а број такве деце видно је порастао између 1996. и 2001. године.

Када су у питању деца без родитељског старања (приближно 7.500 која су обухваћена системом социјалне заштите), планирано је да се већи број њих смести у хранитељске породице него у домове, што је сада случај.

Оцењено је да ће заштита деце од злостављања и занемаривања бити побољшана усвајањем закона о заштити права детета.

Нарочито је истакнуто да је насиље над децом нагло порасло - од 265 случајева у 2001. години на 973 у 2002. години, уз оцену да је то само "врх леденог бега" и да ће тај тренд бити настављен.

Указано је на то да је то последица хроничних неповољних околности везаних за рат у бившој Југославији, санкције и дугогодишњу изолованост наше земље, што је довело до злостављања деце у послератном периоду.

Закључено је да ће за спровођење Националног плана акције за децу бити неопходно ојачати капацитете за решавање свих ових проблема формирањем државних и невладиних организација и тешњом сарадњом с локалним самоуправама.