Предраг Бубало

Званични сајт Владе Србије преноси делове овог разговора.

Начин приватизације НИС-а:

– Такође, залажем се за приватизацију докапитализацијом уз учешће страног стратешког партнера, уз могућност и јавне понуде акција у коју би се укључили и грађани. Наравно, уз обавезно успостављање независности менаџмента.

Влада се, како пише у Меморандуму, обавезала на продају и то већинског удела у рафинеријама:

– Неспорно је да то пише, али у спорне две речи. По мени, продају би требало заменити приватизацијом, која подразумева и докапитализацију и продају деоница јавном понудом и изоставити реч већински.

Зашто докапитализација а не продаја и зашто инсистирате на већинском државном власништву:

– Пре свега зато што би новац за 49 или мањи проценат капитала, који би донео стратешки партнер кроз докапитализацију, завршио у јавном предузећу, у основној делатности за повећање његових производних, технолошких и осталих могућности. Тиме би се повећала и вредност државног удела. У случају продаје већинског дела та средства би отишла у буџет и питање је колико би неко ко у старту издвоји значајну суму за већински пакет био заинтересован да улаже у саму делатност или би остао на експлоатацији постојећих могућности, док има интереса, уз опасност да после тога дигне руке. Ако сада продамо 51 одсто, оних наших 49 процената, у будућности, кад већ постоји већински партнер, никада неће бити толико атрактивно. Што се тиче јавне понуде нисам искључив, али то остављам као могућност.

Како су то урадиле друге земље:

– Своје аргументе базирам управо на искуству земаља у окружењу. Сем Румуније, која је ођедном продала већински пакет од 51 одсто акција за 1,5 милијарди евра, остале државе су имале већи степен поступности у приватизацији својих нафтних компанија. До већинског страног партнерства или власништва пролазило је и по десетак година, као у Пољској.

О менаџменту НИС-а:

– Он мора бити независан, ослобођен утицаја политичких партија. У ММФ-у су мислили да је то једино могуће обезбедити већинским власништвом страног партнера, а ја мислим да је то могуће и ако он нема већински удео. Сматрам да и Србија има добре менаџере, који могу успешно да воде предузећа, при чему не говорим о постојећем менаџменту НИС-а. Уосталом, можемо да доведемо и способне стране менаџере.

Држава може, уколико оцени да ће јој донети профит, препустити менаџмент и мањинском партнеру који поседује 40 одсто капитала или се заједнички може направити механизам око доношења најважнијих или важнијих одлука. Уосталом, знамо за златну акцију. У Хрватској је држава већински власник у ИНИ, али је менаџмент и под контролом МОЛ-а са 25 одсто акција.

Стратешки партнер у НИС-у:

– Желео бих, пре свега, да та утакмица буде транспарентна, да сви заинтересовани учествују, а најављивале су се многе компаније, и да победи најбоља понуда. А кога би ја волео да видим? „Бритиш петрол”, „Шел”, „Лукоил”, ОМВ, МОЛ. То је отприлике и редослед.

О завршетку аранжмана са ММФ-ом:

– Уопште не доводим у сумњу успех завршетка аранжмана и шесте ревизије. Сувише је велики улог да би се било ко играо. Стога сам и инсистирао да се одлука о расписивању тендера за саветника поткрепи прецизнијим роковима, да се конкретно укаже на кораке и каже у ком времену ће се они реализовати, да се не створи представа о куповини времена и да се не оставља простор за сумњу у нашу спремност за реструктурисање и приватизацију. Али понављам, приватизацију, а не продају.