Званични сајт Владе Републике Србије преноси у целини обраћање Ђорђевића на овом скупу, који је одржан у Народном позоришту у Београду:

„Данас, као што сви знамо, свечано обележавамо Дан победе над фашизмом, у знак сећања на капитулацију нацистичке Немачке 9. маја 1945. године. Са тим датумом коинцидира и 9. мај 1950. године, односно предлог „Шуманове декларације“, документа који представља почетак успостављања заједничког европског тржишта, и зато се 9. мај такође прославља и као Дан Европе.

Подударање та два датума није, међутим, пука случајност. Без победе над фашизмом и нацизмом, не би била могућа ни Европска унија какву данас познајемо.

Потребно је да се данас сетимо свих невиних жртава фашизма страдалих у Холокаусту и геноциду на нашим просторима. Дужност нам је да поменемо све оне који су дали свој живот у антифашистичкој борби и омогућили нам да данас живимо са осећајем личне слободе и људског достојанства.

То треба да чинимо утолико више ако знамо да је српски народ процентуално, према броју цивила страдалих у геноциду у такозваној НДХ и учешћу бораца у борби против фашистичке окупације, један од народа који су поднели највеће жртве у Другом светском рату. А наша је обавеза да указујемо на опасности фашизма и у времену у којем живимо.

Због тога увек изнова морамо да подсећамо на фашистичко зло, да истичемо колико је важно да најпре уочимо, а затим разобличимо сваку појаву фашизма код нас или код других, и не допустимо да та најмрачнија идеологија у историји човечанства постане саставни део било индивидуалне, било колективне традиције, или, што је још горе, нечији систем вредности и начин живота.

Не можемо се претварати да не примећујемо како у неким нама суседним земљама, које су у Другом светском рату биле на страни фашизма, постоје снажни покрети да се ревидира историја, да се сопственим грађанима систематски ускраћују људска и мањинска права, доводи се у сумњу и официјелно се умањује стварни број жртава геноцида над српским народом, а нацистичко салутирање представља као стари народни поздрав.

Поређења ради, само замислите да се елите Немачке и Италије залажу за рехабилитацију нацистичког поздрава тврдећи да он нема никакве везе са Хитлером и Мусолинијем, већ да је то само обичан поздрав коришћен у Старом Риму, из чије традиције су га преузели италијански фашисти и немачки нацисти.

Уједно бисмо подсетили наше партнере на Западу, велике државе и снажне демократије, када је реч о иницијативама које предузимају у Организацији Уједињених нација, да се догађаји из ратних деведесетих година не могу сагледати ван контекста Другог светског рата на тлу бивше Југославије, управо као што се обележавање Дана Европе не може сагледати ван контекста прославе Дана победе над фашизмом.

Нажалост, млађе генерације немају развијену свест о томе шта је фашистичка идеологија представљала у пракси, колико мржње и патње је проузроковала, и колико је значајна антифашистичка борба, односно свесно појединачно жртвовање у борби за људска права и индивидуалну слободу свих људи без разлике, као и за живот у миру са другим и другачијим од себе.

У Србији се неки елементи фашистичке идеологије, пре свега говор мржње и разни облици омаловажавања, могу приметити на друштвеним мрежама и у неким средствима јавног информисања. Огорчени борци за личне привилегије, убедљива, али агресивна мањина, без икакве одговорности за јавно изговорену реч, већ неколико година узастопно гласно испољава личне фрустрације због неуспеха у политичком животу Србије, ширећи мржњу обећањем масовних репресалија над неистомишљеницима у виду обреда на гробовима или вешања на Теразијама чим се докопа власти.

Подсетио бих вас да су вешала на београдским Теразијама била синоним за репресалије над цивилним становништвом од стране окупационих снага нацистичке Немачке у Другом светском рату. На њихову несрећу, српски народ негује веома снажну антифашистичку традицију, па се заговорници насиља и говора мржње из године у годину све више маргинализују. То, међутим, не значи да је мржњом контаминиран јавни простор добар за демократију у Србији, и да не треба указати на проблем таквог дискурса. Напротив.

Најопасније идеје фашизма заправо су и најпримамљивије. Веома су заводљиве теорије које убеђују човека да је бољи од других само зато што се родио у одређеном народу, припада некој религији или неком од друштвених слојева. Човек који се преко сваке мере горди због нечег што није његова лична заслуга или производ, не само да постаје неспособан за уочавање сопствених недостатака и лично и професионално напредовање и усавршавање, већ мисли да је носилац наследног права да влада другим људима, људима које у најбољем случају сматра мање вредним од себе, а у најгорем, штеточинама и „генетским отпадом“.

Насупрот томе, ми чврсто верујемо у право сваког човека да влада пре свега собом и својим поступцима. Мудар је и успешан само онај ко најпре посумња да је он сам, а не неко други, можда донео погрешну одлуку, или направио непромишљену процену. Може да се усавршава и напредује само онај човек који на увреду не одговара увредом, а на мржњу не одговара мржњом. Велики Његош је рекао да је чојство бранити друге од себе. Човек који тако чини достојан је свог имена. Јер, као што да би постао нацистички натчовек појединцу није потребно да улаже никакав напор, већ само да чини то што други чине и да се повинује наређењима, тако је за Његошевог човека потребно понекад савладати сопствену људску слабост и издићи се изнад ње.

Тако и ми не верујемо да су најбучнији уједно и најстручнији. Након 5. октобра 2000. године било је много буке и вике, много бусања у прса, па се ништа добро није створило. Напротив. Свим тим силним стручњацима било је потребно читавих шест година да би донели нови Устав, производња је уништавана, инфраструктура занемаривана, јавни дуг је растао, осећај немоћи и безнађа већине људи повећавао се из године у годину... грађани су називани „губитницима транзиције“ и на тај начин додатно понижавани од стране тих „великих стручњака“ који су до 2012. године успели да доведу Србију на руб банкротства.

Ми верујемо у пристојну Србију. У тиху, трпељиву али вредну, већину.

Верујемо у постепен, али стабилан раст привреде и економије. Радимо на томе да сви грађани Србије постану добитници, а не губитници.

Константно умањујемо јавни дуг земље и смањујемо незапосленост.

Привредни раст Србије у текућој години биће највећи у протеклих десет година. Успешно приводимо крају и започињемо нове велике инфраструктурне пројекте од међународног значаја.

Председник Александар Вучић и Влада Републике Србије чврсто заступају уверења и систем вредности који су произашли из система вредности који је стајао насупрот фашизму: неодговарање на провокације, па и на отворено непријатељство, инсистирање на миру и сарадњи у региону, проналажење заједничког интереса за све стране. Спремност на дијалог и компромисна решења чине нас поузданим партнером. Углед наше земље расте из дана у дан и на Истоку и на Западу. Председник Вучић је радо виђен гост у водећим земљама Европе и света.

Поносни смо на то што је Србија једна од ретких земаља у региону која је упркос свему задржала свој мултиетнички и мултиконфесионални карактер.

Наша стратешка опредељења јесу војна неутралност и пуноправно чланство у Европској унији. И оба произлазе из антифашистичке традиције коју негујемо“, навео је Ђорђевић.