Слободан Лаловић

Реализација социјалних програма у овој и следећој години:

-Ове године за социјалне програме биће издвојено до девет милијарди динара, следеће године још толико. Међутим, 2006. ће бити последња година за такве програме и за било какве субвенције у привреди. Влада Србије не очекује веће социјалне немире, јер за то не постоје одговарајуће социјално-психолошке претпоставке. Највећи број људи свестан је тога да су тешкоће са којима пролазимо кроз реформе објективно неизбежне и да су залог за бољу будућност. Једноиставно речено, конобар је дошао, и мора да се плати рачун. То не значи да неће бити појединачних протеста и штрајкова, али не очекујемо их на глобалном плану. И синдикалним руководствима јасно је да одустајања од генералног реформског концепта нема, јер је он једини пут ка бољем животу, богатијем друштву и ЕУ, за шта се, ваљда, залаже сваки нормалан човек у Србији.

Планови за смањење незапослености до 2010. године:

-Израчунали смо да нам је у периоду од 2005. до 2010. године потребно 3,4 милијарди евра директних страних и домаћих инвестиција да би запослили 500 хиљада људи. Толико кошта да Србија 2010. годину дочека са стопом незапослености од 10 одсто. Циљ је и да те године четвртина друштвеног производа иде у инвестиције. За постизање тих и других одговарајућих циљева нужан је и социјални дијалог о коме говоримо, а то подразумева озбиљан разговор о томе колико ћемо у наредном петогодишњем периоду издвајати на потрошњу, а колико за развој. Да то није нимало једноставан избор, илустроваћу Вам само једном епизодом са недавних преговора са представницима ММФ-а у Вашингтону. Највећи део прихода од ПДВ-а који смо могли да инвестирамо у привреду, ми практично морамо да уложимо у пензиони фонд. То је озбиљан проблем, јер ће тих 14 милијарди динара отићи у пензије, значи у потрошњу, уместо у здраве привредне програме.

Нужност социјалног дијалога:

- Проблем је у томе што код социјалних партнера, односно код људи који воде те организације, постоји резерва у смислу преузимања дела одговорности, као и то што је некима лагодније да увек излазе са неодређеном причом, уместо прецизног става. Када будемо утврђивали буџет за 2006. годину, на којем већ радимо, а то је једна од елементарних тачака за Савет, јасно ће се видети ко какву позицију заговара и неће моћи да се једно каже за столом, а друго када се изађе са састанка. Влада треба, такорећи, да све нас у Социјално-економском савету натера на то да преузмемо свако свој део одговорности. На пример, недавно је усвојена Национална стратегија запошљавања, која генерално садржи пуно тврдњи, оцена и елемената који би могли да буду мете напада социјалних партнера. Ако, на пример, кажемо да до 2010. просечна зарада може да се повећа за 33 одсто, синдикат може да каже "не" и тражи повећање од 500 процената. Сви социјални партнери навикли су да лакше пливају у неодређеном простору. Социјални дијалог је нешто што даје конкретан исход, као преговори о цени рада у предузећу. Проблем је и у томе што српско друштво још није структурирано социјално и економски, немамо социјалне слојеве са јасно прецизираним интересима. Живели смо више деценија у систему у коме су радници наводно били власт и власници свега, без позиционираних социјалних партнера. Нећу ваљда да разговарам и преговарам сам са собом? Када се оконча приватизација и када буде јасно позициониран слој људи који стварно живи само од свог рада, односно плате, наспрам власника и њихових менаџера, биће створене претпоставке за озбиљан социјални дијалог. Природно ће настајати конфликти који ће бити решавани дијалогом. Наравно да је прича о социјалном дијалогу повезана и са недостатком политичког дијалога, и уопште са неспремношћу за ширим дијалогом у друштву.

Уочи прошлогодишњег Празника рада најављен је социјални пакт који још није потписан. Да ли сте одустали од тога:

- Влада не, али за све треба времена. Мислим да за пактом, упркос конфузији, постоји потреба, јер је договор око неких глобалних питања нужан. Већ сам поменуо буџет, који ће бити први на реду. Разговараћемо о томе колико треба издвојити за социјалу, колико за инвестиције, каква ће бити пореска политика, колико ћемо ослободити привреду од разних оптерећења, и како ће се то одразити на здравство, образовање и пензије. То је веома сложена материја по принципу спојених судова. Покушаћемо да до краја године направимо социјални споразум, наравно уз поделу одговорности свих партнера.

Поменућу у том контексту случај крагујевачког ЖО, који је издвојен декомпоновањем Заставе 2001. године Остала друштва остала су са идејом да наставе да раде и буду приватизована. Проблем је у томе што инвеститору који хоће да купи Заставине фабрике појединци пласирају причу о томе да сви ти људи на списку ЖО треба да се врате на стара радна места. Питање за Владу јесте хоће ли сада бити одлучна и одговорна, или ће дозволити да се прича о Застави заврши тако што ће за две, три године тамо све пропасти, јер приватизација неће бити могућа. О свему томе треба јавно разговарати са синдикатима, али свако мора понети део одговорности. Ја ћу са представницима Заставе разговарати већ 4. маја, али морају сви грађани, посебно они у Крагујевцу, да знају шта је последица једне, а шта друге опције...

У великим системима смањује се број запослених, а најављују се откази у здравству и образовању. Хоће ли бити довољно новца за социјалне програме, и да ли синдикати учествују у њиховом креирању:

- Социјални програми рађени су у предузећима; ни у једном случају износе није утврђивало Министарство или Влада. У њиховој изради јесу учествовали и синдикати, а нама су саопштавали бројке. Нема, колико знам, ни једног случаја да је оспорена потреба утврђивања вишкова радника. И добро је што постоји општа свест о томе да то тако мора, а најважније је да се тај посао обави брзо. Новца за социјалне програме биће довољно. Међународни фактори, пре свих ММФ и Светска банка, више не постављају питања око транзиционог фонда. У јулу ћемо ребалансом буџета за тај фонд издвојити додатна средства. Исто нас очекују и 2006. године, која је по мени уз ову годину ударна и завршна у процесу транзиције. Нека друштвена предузећа имају средства па онима који добровољно оду из фирме повећавају отпремнину са стартних сто евра по години стажа. Ове године за социјалне програме у том транзиционом фонду биће укупно издвојено до девет милијарди динара, следеће године вероватно још толико, а то су за нашу земљу велика средства. За образовање и здравство треба питати ресорне министре, али колико знам у здравству приближно трећину запослених чине немедицински радници, а у свету је стандард око пет одсто. И у здравству ће се ићи на издвајање делова установа, рецимо техничко одржавање, сервисирање и слично. Новоформиране фирме ће наставити да раде за здравствене установе, али и за друге на тржишту.