Похвале из Брисела, према којима се, у образложењу позитивног оцењивања Студије о изводљивости, посебно указује на усвојене законе и спроведене реформе у пољопривреди као пример како треба радити:

- Студија о изводљивости процењује капацитет државе за спровођење промена које су неопходне за прикључење Унији. То је тек отварање врата и почетак великог посла. Похваљене су реформе које су покренуте у пољопривреди и мислим да су то баш они кораци које смо ми направили. То што је успостављен регистар газдинстава, што радимо тржиште кредита и тржиште закупа земљишта, што смо успоставили механизме за подстицање руралног развоја, што смо израдили Стратегију развитка пољопривреде која је у складу са заједничком стратегијом пољопривредне политике и све друго што смо урадили у том правцу, Европска комисија очигледно је препознала.

Шта је све урађено за ових годину дана откако сте на челу Министарства пољопривреде, шта није и како процењујете ток реформи:

- У почетку је све изгледало као "не може" и "неће ићи". Сада видимо да је могло и да иде: успоставили смо регистар пољопривредних газдинстава за два месеца, а многи су тврдили да неће моћи ни за пет година, говорили су нам да банке неће одобравати кредите, а испоставило се супротно, многи су закони усвојени и има их још припремљених који ће проћи Скупштину... Испоставило се да све може. Уз подршку какву смо имали, мислим да смо доста урадили. Незадовољни смо јер мислимо да је могло више да се уради, поготово на механизмима који регулишу тржиште, на Закону о складишницама и успостављању робне берзе. На жалост, то није у нашој надлежности, већ спада у привреду и трговину.

У расправи о Закону о семену отворена су нека нова-стара питања, пре свега оно да ће овај закон ставити домаће семенске куће у неповољан положај:

- То апсолутно није тачно. Реч је о пукој поправци старог закона који и није био тако лош, али се није примењивао. Ново у овом закону јесте увођење постконтролних тестова којима се доказује да оно што пише у декларацији одговара истини. На основу тих тестова издаваће се ОЕЦД цертификати који ће домаћим семенским кућама отворити врата европског тржишта. Друга је новина да су категорије семена усклађене са категоријама Европске уније, дакле нема ничег револуционарног, нити нечега што може да поквари положај семенских кућа... Окосница приче била је на заштити сорти што је, у ствари, предмет једног другог закона, Закона о заштити интелектуалне својине, који се усваја на нивоу државне заједнице. У питању је заштита права оплемењивача заштитом сорте, која мора да буде доказано различита од сличних већ постојећих, стабилна и уједначена. У расправи се могло чути да неке неидентификоване стране компаније спречавају доношење тог закона, што је нонсенс. Напротив, стране компаније врше притисак да се та област законски регулише јер нико вам неће дати нову сорту ако не може да заштити своје право интелектуалне својине. Такође, у једном од амандмана на закон о коме говоримо тражено је да се избрише став у којем се каже да се овај закон не односи на генетски модификовано семе. То је, такође, ординарна глупост. Наиме, ако би се тај став обрисао, онда би семе генетски модификованих биљака могло слободно да се увози.

Генетски модификовани организми:

- До сада није доказано да употреба генетски модификованих организама (ГМО) у исхрани изазива неку болест, осим у једном случају од пре десет година, када се показало да генетски модификовани кукуруз код неких особа изазива алергију. Такве модификације су, наравно, избачене из праксе. Данас постоји више регистрованих модификација за које је доказано да су еквивалентне својим "нон-ГМО" сродницима. Холандски парламент је недавно усвојио документ којим су генетски модификоване биљке изједначене са оним добијеним органским узгајањем, при чему генетско модификовање није безбедносно, већ економско питање. Ускоро ће то учинити и још неке европске државе чиме се потврђују неке моје раније изјаве да ће Европа, чим сустигне Америку у истраживањима, узгајање ГМО-а прихватити и наставити даљи развој, а да ћемо ми, овде на Балкану, остати да таворимо у својим паранојама: страху од непознатог, страху од новог, страху од странаца, страху од бољег.... С друге стране, код нас не постоји неки нарочити интерес за узгајање ГМО-а. Наш интерес је у узгајању "нон-ГМО-а", јер за такве производе имамо тржиште. Оно што морамо да урадимо јесте да поправимо већ постојећи закон који се тиче обележавања хране, дакле да производ који у себи садржи ГМО буде видно обележен, тако да свако може да одлучи да ли ће такав производ да користи или не.

Да ли је према важећим законима узгајање ГМО-а код нас дозвољено или није:

- Када неко жели да гаји генетски модификовану биљку мора држави, односно Министарству пољопривреде, да поднесе пријаву са великим образложењем шта жели са тим. Како држава није најпаметнија, она је оформила Национални савет за биолошку безбедност који одлучује по свакој тачки образложења. За сада у процедури немамо ниједну пријаву. Код нас се много прича о узгајању генетски модификоване соје, али то семе није у земљу ушло на легалан начин: као што краве иду преко Дрине, тако се увозе џакови генетски модификованог семена из Румуније, где је узгајање дозвољено. Моје је убеђење да пољопривредници не увозе то семе знајући за модификацију већ, просто, виде неку сорту која даје бољи принос од оне коју иначе сеју, па пожеле да је и они засеју. Прошле године инспекција је извршила контролу на више од две стотине сумњивих парцела засејаних сојом. Приручним тестом који раде наши инспектори, сумња је потврђена на око двадесетак парцела, док је супер анализом доказано да је у питању ГМО на свега девет парцела. Тај усев је уништен што је штета јер тој соји ништа не фали, али као сорта није регистрована. Због тога је важно да Закон о семену не важи за ГМО.

Прошле године јавности је представљена Стратегија развоја пољопривреде. Неколико месеци трајала је јавна расправа, Одбор за пољопривреду Скупштине Србије ју је подржао и ускоро ће стићи пред Владу. Да ли је око Стратегије постигнут консензус:

- Мислим да један такав документ мора проћи јавну расправу јер, као што рекох, не мислим да смо најпаметнији и отворени смо за сваку сугестију и боље решење од оног које смо предложили. Пажљиво смо саслушали све аргументоване примедбе и закључили смо да се све несугласице могу сврстати у три групе: највише је дискусије било на тему "да ли мора тако брзо", друга се тиче предложене земљишне политике, односно да ли треба државно земљиште изнајмљивати породичним газдинствима или као до сада само великим комбинатима и ко треба да буде носилац производње: пољопривредна газдинства или комбинати. У томе дилеме немамо: у промене треба ући што је пре могуће. Можда ће то бити болно, али ће зато краће да траје и брже ће се заборавити. Што се земљишта тиче, имамо исправну политику и сигурни смо да носиоци пољопривредне производње треба да буду пољопривредна домаћинства као што је случај у целој Европи, што не значи да за комбинате нема места.

Шта ће то болети и колико кратко ће трајати:

- Болеће пре свега то што пољопривредницима држава неће да каже шта да сеју, нити ће ресорни министар да продаје летину. Дакле, мораће свако, пре него што се одлучи шта ће да засеје, да пронађе ко ће то да купи. Мораће да почну да размишљају о томе шта је боље за њих, а не шта је држави потребно. То је најболнији моменат: преузимање одговорности за сопствене поступке. Неће свим пољопривредницима бити исто. Охрабрена сам великим бројем људи који се уздају у себе и они ће транзицију проћи релативно безболно. Болеће, такође, то што ова држава нема довољно новца да својим пољопривредницима помогне како то могу западне земље, односно они неће моћи да добију средства из Фонда за развој пољопривреде Европске уније као неке нама суседне државе. То ће бити велико искушење за нашу пољопривреду – Бугарска ће добити у две године 250 милиона евра, Румунија 550, Хрватска ће добити 150 ако буде паметна, а ми нећемо добити ништа јер тек треба да преговарамо о уговору о стабилизацији и придруживању. Ту се може расправљати зашто је то тако, због чега нисмо у групи за прикључење Унији са Румунијом и Бугарском, кад већ нисмо били са Словенијом, али то је тако.

Шта је конкретан циљ примене Стратегије:

- У Стратегији недвосмислено пише да желимо да се прикључимо Европској унији и што пре приступимо Светској трговинској организацији, да желимо да наша пољопривреда буде конкурентна, али да при томе спроведемо мере за унапређење села и водимо рачуна о руралном развоју, а не само економској исплативости пољопривреде. Циљ примене Стратегије је, дакле, конкурентан пољопривредни производ који може да се пласира на тржиште Европске уније, али не тек када будемо тамо, него већ сада. Да би се то остварило морају да буду донети одређени закони, на пример онај о складишницама и робним записима, да се организују институције, да направимо механизме који ће утицати на тржиште.

У самој стратегији наведено је шта треба урадити прве године, шта друге и тако даље, све до две, односно једне године пред приступање ЕУ. Нема датог рока када ће се то догодити:

- Стратегија се не односи толико на године, колико на количину посла који треба обавити. Ако направимо консензус око тога да нећемо да трошимо две недеље око једног амандмана него ћемо законе усвајати довољно брзо, рок ће бити краћи. Моја процена је да се све може урадити за шест година, али може трајати и дванаест. У питању је количина посла која се мора обавити, а не колико нас времена дели од прикључења. Мислим да треба што пре да се договоримо и да свако уради свој део посла, не само ово министарство него и све друге институције, од локалне самоуправе па надаље. Проблем је и капацитет самог министарства: ми имамо око 950 запослених од којих је 700 инспектора. Примера ради, у Министарству пољопривреде Словеније ради 2500 службеника. Имамо амбициозне планове али, рецимо, имамо само једног правника-нормативца, односно правницу, која јесте супер, али није "супермен" и она не може физички све сама да уради, поготово ако се зна колики је подвиг ускладити европске директиве са нашим правним системом. Није само посао прилагодити наше законе Европи, него и да европске прописе прилагодимо нама, да би могли да се спроведу.

Зар ипак не могу да се поставе неки рокови, рецимо за то до када локалне самоуправе морају да израде планове о коришћењу државног земљишта:

- Рокове је лако поставити, али то ништа не значи. Конкретно, по Закону о пољопривредном земљишту, разграничење државног и друштвеног земљишта морало је бити завршено до краја 1997. године, што значи и да држава у катастар упише своје земљиште. И шта се догодило: 2005. је година, продато је 150 комбината, а само у 40 је разграничено шта је државно, а шта друштвено.

Прошле године је било много буке око цена вишања и малина. Шта очекујете ове године:

- Увек ће се наћи неки разлог за протест. Очекујем да сви имамо искуства из прошле године и да је најзад свима јасно да држава не откупљује воће и да ће произвођачи и прерађивачи постићи договор. Ја бих волела да ми имамо новца за откуп па да откупимо све, али новца за те намене нема.

Прво кажете да држава не тргује пољопривредним производима и да је то тако свуда у Европи, потом да бисте волели да у буџету има новца за откуп. Зар те две изјаве нису у контрадикцији:

- Волела бих да постоји агенција за интервенције на тржишту па да, када се појави вишак на тржишту као прошле године, може да се интервенише и тако амортизује удар на тржиште. Никако не бих волела да се Министарство пољопривреде бави трговином. То је време које је дефинитивно иза нас. О ценама се морају договарати произвођачи и прерађивачи.

Какво је интересовање за краткорочне и дугорочне кредите намењене пољопривреди, чије је одобравање почело прошле године:

- Прошле године кредитни фонд је износио три и по милијарде динара и пласиран је у целости, и то половина за краткорочне и половина за дугорочне кредите. Идеја је да се сваке године из буџета одваја исти износ за те намене, али и да се увећава средствима која се враћају све док се не достигне између 700 милиона и милијарду евра, не само буџетских, већ и банкарских средстава, колико износи кредитна потреба наше пољопривреде. Краткорочни кредити су већ враћени и ове године фонд располаже са 5,2 милијарди динара. Како ће се враћати дугорочни кредити видеће се, јер они имају "грејс" период од годину дана, али не очекујем проблеме по том питању.

Да ли реформе имају и своје кочничаре:

- Понекад ми се чини да су, осим нас у Министарству и већине добрих пољопривредника, сви остали кочничари. То су различите интересне групе којима одговара овакво стање. Има ту професора са Пољопривредног факултета и из Привредне коморе који имају фантастично привилегован положај: једном професор – заувек професор, једном у Комори – заувек у Комори. Они у такмичењу са "неким новим клинцима", који говоре језике и капирају шта треба да се уради, међутим, немају шансе јер не схватају све ово што ми радимо: седе негде тамо дубоко заваљени у своје фотеље, задубљени у велике мисли и чини им се да су важни. Зато себе виде само као критичаре рада Министарства, уместо да преиспитају своје програме и размисле шта уче студенте и да ли то уопште има везе са оним што је нашој пољопривреди потребно.