Мирољуб Лабус

Резултати Владе у прошлој години:

- Прошле године раст друштвеног производа износио је 8,5 одсто, индустријска производња је порасла за 7,1 одсто, а незапосленост је смањена за један одсто. Из тог угла, резултати Владе сигурно нису слабији него 2003. године. Са друге стране, ако се упоређују дефицити платног биланса - онда су резултати лошији јер је тај дефицит порастао. Међутим, уколико се посматра структура платног биланса - види се да је највише порастао увоз опреме, што значи да тај дефицит први пут након неколико година има развојни карактер.

Улога страних инвеститора у Србији:

- Јако сам незадовољан њиховом улогом. Кад је реч о тендерима, страни инвеститори се код нас не понашају на исти начин као у својим земљама. Уместо да доносе добра правила пословања и у Србију и да својим поступцима приморавају домаће партнере да се придржавају тих правила, они чине супротно - кад изгубе на тендеру, излазе у јавност и говоре како је у Србији страшно и како постоји дискриминација. Своју улогу у томе не виде.
Наравно да ми морамо да мењамо нашу ситуацију, али питање је ко у томе треба да помогне, а ко да одмогне. Ако је Савет страних инвеститора (ФИЦ) ту да помогне Србији да боље прође кроз транзицију, онда немам оправдање за такво понашање. Са друге стране, ако су то шпекуланти који су у Србију дошли да брзо остваре профит и оду, онда је такво понашање разумљиво.
Маса тих инвеститора је дошла само зарад домаћег тржишта на коме би остварили профит. Они су и допринели повећању дефицита платног биланса. Истовремено, њихова прва примедба је тај дефицит. Кад се разговара са партнерима, увек је проблем ко је одговоран и за шта је одговоран. Ако људи стално покушавају да нађу одговорност код другог, а не виде себе, онда то није партнерство.

Не оправдавам Владу нити прилике у Србији које морају драматично да се побољшају. Од Србије треба да направимо сигурно подручје за инвестирање. Кад то постигнемо, шпекулативног капитала биће мање. Лопта јесте у нашем дворишту и основ за будуће инвестиције јесте већа политичка и институционална сигурност.

Јако је важно шта страни инвеститори говоре о нама јер су они најбољи промотери инвестиционе климе, али нисам сигуран да увек говоре то што заиста стоји и што је и у њиховим и у нашем интересу.

Главни узрок великог спољнотрговинског дефицита:

- Треба нам још неколико месеци да тачно видимо шта се дешава. Након увођења ПДВ-а, у јануару је драматично смањен увоз и истовремено повећан извоз. Нормално је било очекивати да се смањи увоз. Али, није нормално да се извоз повећа у толикој мери. Питање је да ли данас привредници имају интерес да пријаве пун износ извозне фактуре. Ако се испостави да јануар није ексцесни месец, онда ће се потврдити наше сумње у то да је постојао одлив капитала, али да систем није могао тај одлив да заустави. Са ПДВ-ом, постоји финансијски интерес свих извозника да тачно пријаве извозне фактуре. Губе на извозу капитала, али добијају на мањем порезу. Лично мислим да је наш извоз потцењен, али још постоји проблем великог спољнотрговинског дефицита у платном билансу. Кључни проблем је што нема робе за извоз. Пре годину дана уговорен је наступ на сајму у Хановеру. Србији је дато 10 места на сајму за представљање фирми из металске индустрије. До сада се пријавило само четири предузећа. Једна од највећих шанси да се направи посао биће пропуштена и то не зато што су наша предузећа неодговорна и не реагују на извозне подстицаје, већ зато што нема производа за извоз. Наши извозни производи су метали где имамо срећу да је цена метала тренутно висока, а затим производи прехрамбене индустрије и хемије, с тим да хемијска индустрија прави страшно велики дефицит јер дупло више увози него што извози.

Нова структура извоза:

- Србија мора да пронађе своје место у низу привредних грана. Али, то морају да буду производи који су засновани на знању, а не на раду. Предност Србије више није јефтина радна снага, већ јефтина квалификована радна снага. Плате у Србији су ниске, али су на нивоу плата у нашем окружењу. Са друге стране, квалификовани рад далеко је јефтинији него у земљама Европе. Морамо да размишљамо о новој стратегији развоја базираној на знању, науци, истраживању... Али о томе и даље, као друштво, нисмо донели одлуку. И даље се бавимо санирањем прошлости. Санирамо неуспешна предузећа, сад нам предстоји санација јавног сектора, санирамо социјалне фондове... Истовремено, још нисмо окренути према развоју.

Да ли ће Влада наставити да се бави санирањем, или ће приступити оштрим резовима:

- Јавна предузећа морају да се санирају. У ЕПС-у је, на пример, до сада ушло милијарду долара кредита и донација. Данас је то стабилан, али скуп систем. ЕПС не може више да се одржава на донацијама и кредитима, већ то мора да се настави кроз инвестиције и приватизацију. Међутим, за то постоји отпор. Пред Владом је сада да одлучи да ли ће да попусти пред тим отпором, или ће да почне да спроводи програм преструктурирања. Наравно да је мој став да тај програм треба да се спроводи, али он зависи од два министра - за капиталне инвестиције и за енергетику. То је разрешено још прошлог новембра. Али сад, кад треба да се примени, у јавним предузећима се јављају отпори. Тест је за Владу хоће ли успети да упркос тим отпорима спроведе своје намере. Нема никакве сумње да цена струје, на пример, мора да се прилагоди инфлацији. Али, истовремено, Влада жели да зна хоће ли се нешто рационализовати у пословању ЕПС-а. Паралелно са променама цена, мора да се одвија процес преструктурирања и рационализације производње. Данас постоји покрет против издвајања споредних делатности из ЕПС-а, а то је план који је усвојила још претходна влада. Запослени у ЕПС-у причају само о отпуштању, а нико не говори о смањењу трошкова, за шта постоје хиљаде могућности. Рецимо, 14 одсто износи губитак у преносној мрежи, да не говорим о другим стварима. Ми намеравамо да спроведемо план преструктурирања, а друго је питање како ће то после политички да буде схваћено. Истовремено, јасно је да то неће бити тако лако. Идућа година биће година када ће делови тих предузећа морати да уђу у процес приватизације. Кад то кажем, наравно да не мислим да држава треба да их прода у целини. Србија не би смела да има мање од 50 одсто власништва у тим предузећима, али додатни капитал може да се прикупи само кроз стране инвестиције. Кроз државне субвенције и преко потрошача то је немогуће.

Курс динара:

- Више од годину дана постоји озбиљан покушај да се по сваку цену изврши девалвација. Зашто се то ради није ми познато. Политички је опортуно да се девалвира динар и да се покаже да не постоји макроекономска стабилност, и са политичке тачке гледишта ја разумем такве захтеве. Претходне три године динар стално по мало депресира и више се не може говорити о његовој реалној апресијацији. Упркос томе, бележимо велики раст платног дефицита. Један од структурних проблема Србије је што је извоз везан за увоз. Кад динар девалвира, постоји нормална реакција смањења увоза. Али, у истој ситуацији не постоји нормална реакција извоза. Уместо да извоз порасте, он такође опада. Са девалвацијом се, дакле, не побољшава платни биланс, већ се догађа управо супротна ствар - пошто се смањује увоз сировина неопходних за извозне робе, и српски извоз постаје неконкурентнији. Девалвацијом се у Србији не може направити разлика у ценама која би повећала извоз, а смањила увоз и домаћу потрошњу. То је сурова истина. Ко год да је на месту гувернера, он не може да користи курс као средство за поправљање платног биланса. У другим земљама то је могуће, али код нас није. Такође, поред тог рецесионог, девалвација у Србији увек има и инфлаторни карактер.

Ако се вредност динара посматра на графикону кретања реалног курса, он је на нивоу из 1994. године кад је гувернер Аврамовић увео свој конвертибилни динар. Дакле, није прецењен са историјског становишта. Али, ако се посматра у контексту дефицита платног биланса, онда јесте јер кад год постоји дефицит платног биланса, курс је прецењен по дефиницији.

О мерама макроекономске политике:

- Макроекономска политика подразумева два сета мера. Једно су мере курса, кредита и емисије новца које примењује централна банка. Са друге стране, Влада примењује фискалне мере, мере политике плата и мере спољнотрговинског режима. Та два сета мера морају да буду усклађени. Наравно да би свако желео да у својој области има што мање непопуларних мера, али њих мора да буде на обе стране.

Одржавање макроекономске стабилности:

Кључни проблем је нерационална привреда која је уверена у то да део те нерационалности може да анулира инфлацијом. Наш велики проблем је како да зауставимо инфлацију. Цене стално расту. То се свакодневно види у продавницама или на пијаци. У великом броју ситуација цене повећавају олигополске структуре. То је случај код меса или млека, на пример. Држава тим монополским или картелским структурама још није ни почела да се бави. Закон који би то требало да регулише тек треба да буде усвојен, а и кад се то догоди, питање је кад ће да буде примењен. Да не говорим о томе да не постоји свест о бенефитима конкуренције. То су ситуације где Влада нема инструмената, осим антимонополске политике која ће, кад будемо ударили на неколико великих произвођача, свакако бити политички контроверзна.

Влада располаже мерама контроле, али ако сви иду ка повећању цена, Влада не може да има довољно мера да то заустави. Упркос чињеници да је курс већ три месеца стабилан, јавност свакодневно прича о девалвацији. У јавности је направљен јак систем инфлаторних очекивања. Логична последица тога је и да привредници не очекују да цене остану стабилне. У атмосфери кад се сви боре да дође до нестабилности, како можете тражити од Владе да само она одржи стабилност.

Јавна потрошња:

- Јавна потрошња је висока зато што покривамо 75 милијарди дефицита пензионих и 30 милијарди дефицита социјалних фондова. То је више од трећине буџета. Да ли ти који предлажу смањење јавне потрошње предлажу да се не исплаћују пензије? Субвенције предузећима у реструктурирању мање су од пет милијарди динара. Од јавних предузећа, из буџета се плаћа само 8 милијарди динара за железницу. Значи ли то да треба да затворимо железницу пошто ће она да стане без тих пара. Плате у администрацији су, иако постоји простор за њихово смањење, јако мала ставка у буџету. Издаци за војску не могу више да се смањују. На другој страни, Србија има високе издатке за сервисирање дуга - 42 милијарде динара. Да ли треба можда да престанемо да враћамо дугове? Узгред, девалвација од 20 одсто за толико повећава износ за отплату дуга.

Нема смањења јавне потрошње јер нема простора за то. Није проблем у јавној потрошњи, него у неефикасној привреди. Лепо је читати у уџбеницима да кад год постоји дефицит платног биланса, треба смањити јавну потрошњу. Али, нека ти који то предлажу кажу где да се смање трошкови. Србија први пут исплаћује субвенције за пољопривреду и то око 15 милијарди, а та привредна грана прави четвртину друштвеног производа. По мом мишљењу, за то би требало да издвајамо бар дупло више.

Могућност новог аранжмана са ММФ-ом:

- То је велико питање. ММФ би то хтео, али ми морамо да се договоримо шта желимо. Лично мислим да би за нас била корисна нешто другачија врста аранжмана него што је била до сада. Мислим да би за Србију било јако корисно да са ММФ-ом има неку врсту сталног дијалога.

Будућност крагујевачке "Заставе" и РТБ-а Бор:

- "Застава" је на добром путу да се дефинитвно реши њен проблем. Са Бором то још није јасно. Бор има велике могућности са становишта налазишта, али од момента доношења одлуке о даљој експлоатацији до момента да нови копови почну да раде, треба да прође пет до осам година. За то време пуно новца треба да се уложи. Бор има и велики проблем загађења околине. Сад је питање да ли да наставимо са тренутном производњом, која је апсолутно штетна по здравље, што Светска банка неће да подржи, или да учинимо нешто друго. Очекујем да ће се стручњаци Светске банке још једном вратити да заједно са нама размотре све могућности како да се исфинансира тај прелазни период.

Највећа препрека у преговорима о стабилизацији и асоцијацији са ЕУ:

- Ако постоји политичка воља, препреке не постоје. Технички, ми смо спремни за те преговоре. Србија је по свом стању много напреднија него што је то била Хрватска 2001. године или Македонија годину дана касније.