Београд, 11. март 2015. године – Министар здравља у Влади Републике Србије Златибор Лончар најавио је данас да ће део болничких капацитета широм Србије ускоро бити на располагању пацијентима са узнапредовалим најтежим болестима, који не могу без туђе помоћи.
 |
Фото: Танјуг |
Лончар је на састанку са представницима здравствених установа из целе Србије на тему „Палијативно збрињавање – тренутно стање и могућности“ истакао да је претходних година потрошено више од 3,5 милиона евра у покушају да се системски реши проблем пацијената који су на палијативној нези, али без успеха и резултата.
Он је објаснио да ће у почетку само део капацитета, приближно 20 одсто, бити преусмерен за ту намену, и најавио да ће смештај и пријем таквих пацијената по болницама широм земље почети за месец дана.
Према његовим речима, неће бити проблема за секундарне и терцијарне установе јер их Републички фонд за здравствено осигурање препознаје и оне могу да фактуришу лекове за ове пацијенте, док ће изменама закона бити решен проблем и у установама примарне заштите.
Предвиђено је, како је навео, да пацијенти у терминалној фази, са активном, прогресивном, најтежом болешћу, буду хоспитализовани и они ће добијати терапију за смањење бола, како би им у што већој мери био омогућен квалитетнији живот.
Министар је рекао да ће такви пацијенти бити одвојени од осталих болесника, у посебним собама, у зависности од слободних капацитета.
За сада јединице и одељења за палијативну негу ретко где постоје при здравственим установама, али ће то ускоро бити промењено, поновио је Лончар и навео да је логично да се слободни капацитети искористе, посебно у ситуацији када је неопходна штедња у свим сегментима.
Он је објаснио да ће обавеза смештаја важити за установе које имају капацитете, а не, на пример, за онколошке болнице или ургентне центре, где је попуњеност већ 100 одсто, и истакао да директори имају 30 дана да припреме капацитете.
Палијативно збрињавање јесте приступ који побољшава квалитет живота пацијената са активном, прогресивном, узнапредовалом болешћу, као и чланова њихових породица, кроз превенцију и отклањање патње путем раног откривања, процене и лечења бола и других физичких, психосоцијалних и духовних потреба пацијената.
Потребе за овим видом здравствене заштите су све веће, с обзиром на демографско старење популације, пораст обољевања од хроничних незаразних болести, укључујући малигна обољења, дијабетес, хроничну опструктивну болест плућа, трауматизам и слично.