Радомир Наумов

Може ли се очекивати стабилна енергетска ситуација у Србији током 2005. године:

– Пре свега хоћу да кажем да смо изузетно задовољни оним што смо успели да урадимо протекле године – и то није нека самохвала јер су и међународне институције оцениле да се прошле године много постигло, скоро све оно што се раније обећавало и покушавало. Пре свега, у Народној скупштини је прошао нови, реформски закон о енергетици, при крају је процедура избора регулаторне Агенције за енергетику, донели смо енергетски биланс, усвојили стратегију енергетског развоја до 2015, после 13 година прикључили се поново у електроенергетски европски систем (западну интерконекцију УЦТЕ), пред потписивањем смо споразума о међународној енергетској заједници која ће бити трећа по снази у свету (Паневропска енергетска заједница), регулисани су и репрограмирани стари дугови за гас (Русија) и за нафту (Кина), итд. Значи, сустижемо деценијска закашњења и стабилизујемо производњу и услуге, а истовремено смо већ покренули и реформисање енергетског система.

Брзина реформи енергетског система:

– У нашој реформској реторици све се сувише упрошћава, па се, на пример каже да је ова година "преломна" у реформисању и реструктурисању. У енергетици се ништа не постиже и не "прелама" преко ноћи. И ово што смо постигли протекле године, плод је дугогодишњих припрема, праћења међународних трендова, примања светских импулса. Тако да се не слажем са појединим оценама да се наша енергетика до сада ни у чему није реформисала. На пример, 2000. године је у електропривреди Србије било 60.000 запослених, а сада ћемо их имати око 40.000. После доиста дугих припрема, сада смо пред реорганизацијом у нафтној привреди. Уопште узев, у току су не само економска, него и значајна технолошка унапређења или процеси консолидације (као у рудницима са подземном експлоатацијом). Све промене, дакле, треба посматрати заједно и стално имати у виду да је реч о енергетици и рударству – где реформски захвати траже време и где се увек мора водити рачуна о континуитету снабдевања. Уосталом, и међународни фактори нас подржавају у процесу енергетске стабилизације – јер без ње се ништа друго и не може урадити у привреди. Речју, када ускоро уђемо у споменути споразум о паневропској енергетској заједници видеће се да смо у овој области већ сада испунили све оно што се у енергетици тражи од сваке чланице Европске уније.

Поскупљење струје:

– Генерално, старо је питање шта су то "реалне цене" у сектору где, на пример код струје, нема слободне тржишне утакмице или, као код деривата, нема потпуно слободне конкуренције на унутрашњем тржишту. Ако, упрошћено, кажемо да та реална цена мора да садржи не само покриће трошкова производње, него и нужну акумулацију ради сервисирања кредита, текућег и развојног инвестирања и неопходних додатних улагања у заштиту околине, онда је немогуће рећи да су наше цене "нереално високе". Тим пре што је по већини показатеља ЕПС једна веома ефикасна компанија. Не заборавите, на ЕПС је пало много дугова, а он сноси и терет ранијих отписа неких крупних потраживања које је исфорсирала влада. С тим у вези споменућу и да су држави, по споразуму са Париским клубом, отписани спољни дугови (око 66 одсто), али да она још није бенефит тог отписа пренела на електропривреду, па ми сада покушавамо да нађемо неко решење. Не заборавите ни више од 400 милиона долара страног дуга који отплаћујемо за косовске електране, а од њих немамо прихода. На све то додајте текућу инфлацију, то јест текуће клизање динара према светским валутама.

Једноставно, да оставимо по страни шира надмудривања, тренутне цене струје нису "реалне" јер једва покривају оперативне трошкове, па ће морати да се повећају негде између 10 и 14 одсто – али ја нисам изјавио да струја мора да поскупи баш у априлу, нисам прецизирао постотак тог поскупљења, нити сам рекао да је то већ одлучено јер таква одлука подразумева озбиљну процену низа других околности и урачунавање низа других параметара. Истина, такво поскупљење је планирано већ за прошлу годину, али га Влада није одобрила водећи рачуна о текућим економским кретањима и социјалним условима. Знате, многи сматрају да само ми водимо рачуна и о социјалним аспектима поскупљења струје (па се говори о "предизборној цени" наше струје), али о тој димензији и сви електропривредни системи свуда у свету и те како воде рачуна. Уосталом, јуче сам овде разговарао са људима из Светске банке, па су и они питали о социјалној издржљивости цена струје, и чак су понудили помоћ и подршку за изградњу таквог тарифног система који ће при поскупљењима штитити најугроженије категорије становништва. Отворено да кажем, ја нисам задовољан нивом цене струје, али ми у енергетици морамо да се уклопимо у макроекономску политику Владе, па се и динамика и ниво поскупљења струје у ту политику морају уклопити.

Колико грађани земаља у окружењу плаћају струју:

– Углавном много скупље, нарочито у Хрватској. У нашем региону, једино Македонци имају ниже цене. А не можете рећи да су плате у Бугарској или Румунији веће него код нас.

Може ли држава да преузме део терета поскупљења струје и других енергената:

– Држава доиста доста захвата из енергетике, и понекад неки фактори заборављају колико улагања у енергетику имају велики значај за укупну привредну коњунктуру, која, опет, држави индиректно много доноси. На пример, када су пре неколико година почела крупна улагања у електропривреду, укупно је за то време, углавном из иностранства (из донација или кредита), у ту виталну област уложено око милијарду евра – оживело је низ индустријских грана, упослени су значајни капацитети грађевинарства и многе услуге. Процена је да енергетика битно утиче на 60 одсто српске привреде.

Новине предвиђене Законом о енергетици:

- Реч је о закону који садржи модерна европска решења и многе новине. Ја сам га једном назвао "бомба законом" јер ће темељно рашчистити неке ствари. Прво бих истакао да он целовито регулише енергетску област, што до сада никад код нас није био случај. Затим, закон суштински успоставља предуслове за формирање "тржишта енергије", што треба да рационализује целу област. Над тим тржиштем надзорну и контролну функцију имају нове или реосноване аутономне институције – то јест регулаторна Агенција за енергетику и Агенција за енергетску ефикасност – а њихова основна дужност је да штите интересе потрошача енергије. Такође је важно да овај закон даје правну основу за реорганизацију наших енергетских система, то јест јавних предузећа у енергетици.

Да ли је почела примена Закона о енергетици:

– После извесног кашњења, састав регулаторног тела ових дана је прихваћен од надлежног скупштинског одбора и само је потребно да га верификује Народна скупштина. Ја мислим да ћемо до краја године све комплетирати и да ће надлежна тела до тада усвојити сва правила игре по новом закону. Агенција ће, на пример, усвајати методологију за формирање цена, издавати лиценце за обављање енергетских делатности, спречавати монополско понашање, предлагати тарифне системе итд.

Да ли ће регулаторна агенција одолети страначким притисцима:

– Сигурно циљате на Савет агенције, који има пет чланова, са изванредно крупним овлашћењима и у коме се председник бира на 5 година, два члана на четири, а два члана на три године. Сам закон поставио је веома строге услове за избор у чланство Агенције, односно њен Савет и прецизирао критеријуме који спречавају сукоб интереса. Састав Савета предлаже Влада, али га бира Народна скупштина. У том смислу политика може имати неког уплива на Савет у фази његовог избора, али касније, то тело је по закону независно. Ето, ја сам се залагао за такву позицију Савета, мада и сам као министар енергетике губим многа овлашћења после конституисања Савета Агенције за енергетику. Усуђујем се при томе да тврдим да је предложени састав Савета биран пре свега по стручном критеријуму и да ће по њему и по интегритету чланова Савета, он бити можда најјачи у нашем региону. Реч је, како се то каже, о људима са међународном стручном репутацијом и великим искуством у управљању енергетским системима.

На који начин Закон о енергетици омогућава стварање тржишта енергије:

– Закон децидирано говори о отворености и доступности тржишта енергије – а када потпишемо већ споменути споразум о енергетској заједници, до 2015. године морамо потпуно отворити наше енергетско тржиште. Упрошћено, то значи да се омогућава да и страни продуценти енергије овде проналазе потрошаче и обавезу домаћих преносних система да им пружају услугу под истим условима као и домаћим компанијама. Квалификовани купци енергије веома брзо моћи ће да бирају од кога ће куповати струју, што ће најбоље, аутоматски контролисати ниво цена.

Анкетни одбор Скупштине Србије који је испитивао трговање струјом:

– Мој је утисак да у том Анкетном одбору није утврђен неки привилеговани положај ЕФТ у пословима са ЕПС-ом и да се испоставило да скупштински одбор није погодан за анализу низа других рафинираних питања у економији, као што су употреба електро-ресурса, динамика производње и потрошње и друге ствари.

Која је концепција приватизације, која би требало да доведе до стварања тржишта енегије, најпримеренија нашој ситуацији:

- Када је реч о нафтној привреди, у Министарству заступамо став да прво треба да модернизујемо нашу државну компанију, да би јој подигли вредност у процесу приватизације. И ту ствари не могу да се "преломе" ођедном, па прво треба да идемо на један број заједничких улагања са страним инвеститорима, који ће због интереса заједничког посла унапређивати нашу технологију. На пример, ми смо до сада обнављали наше рафинерије нафте без иједног цента страних донација – док је, као што сам већ споменуо, страна помоћ (донације, повољни кредити) за електропривреду била обилата. Модернизација може ићи паралелно са приватизацијом, нарочито у електропривреди. На пример, ако неки приватни инвеститори хоће овде да изграде електрану, ми ћемо у складу са законом то омогућити. Уопште узев, електране се могу приватизовати, а у некој каснијој фази вероватно и дистрибуција – али пренос и управљање системом треба да остану у државном, односно претежно државном власништву, баш да би се испунила обавеза да наше тржиште енергије буде доступно и страним испоручиоцима. Нико од нас ни не захтева да приватизујемо виталне делове енергетског система. У претходној влади било је лома око идеје да се наши енергетски системи испарцелишу – те да тако њихови делови постану лак плен у приватизацији. Ми смо против тога, осим кад је реч о "нон цоре" (не основним) делатностима. Да споменем овде и линију гаса где мислимо да је најшире поље за приватне инвестиције – јер је реч о инвестицијама од 3-4 милијарде долара. Отворени смо за приватна и страна улагања и у дистрибуциону гасну мрежу, јер би било добро да хитно гасификујемо и централну Србију (Војводина је углавном већ гасификована), и да се преко Ниша и Димитровграда повежемо са новим системом напајања гасом из увоза, како не бисмо зависили само од једног.

Захтеви приватних прометника нафтним дериватима:

– Као што је познато, постоје две Владине уредбе – Уредба о забрани увоза деривата и Уредби о цени деривата. Оне су донете, пре свега, да би се обновили наши разрушени рафинеријски капацитети. Уредбе не ограничавају само приватнике, већ и терају нашу државну компанију да омогућава прераду приватним увозницима нафте. Све у свему, те уредбе стежу или штите неког више, неког мање, али ће кроз годину и по дана вероватно бити стечени услови да се оне више не продужавају. Тада ћемо видети колико су кога оне стезале, и да ли ће слободан увоз, сам по себи, обезбедити опстанак свим појединачним бензинским пумпама у приватном власништву. Мени се чини да је то позадина данашњег става приватника да држава треба да им обезбеди сигуран профит, сигурну маржу. То је, наравно, немогуће. Жеље су жеље, а економска утакмица је нешто друго. У том смислу је последњи протест био ирационалан. Ми немамо намеру да их уништавамо, али ми им не можемо обезбедити да имају сигурну добит - без обзира на то шта се дешавало. Но, сада смо у току проналажења решења за тренутну ситуацију и преговори иду у добром смеру.

Да ли Србија треба да почне да гради неку нову електрану:

– Већ сам истакао да смо донели стратегију развоја енергетике до 2015. године. Пошто немамо стратегију развоја целе економије, имамо два сценарија – један са просечном стопом раста од 4,62 одсто, а други нешто спорији са стопом од 3 одсто. Наш циљ је да имамо данашњу просечну европску енергетску зависност не већу од око 45 одсто, док сада мање зависимо јер смо на коти од 39 одсто. У тим оквирима можда би у наредних десет година било потребно изградити један когенеративан (и струја и грејање) капацитет на гас од 200-300 мегавата. Кад је реч о капиталним објектима, вероватно ћемо 2010. године осетити потребу за једном већом електраном од 800-900 мегавата, а у то се уклапа одавно пројектована и започета Колубара Б. За тај капацитет већ има заинтересованих страних инвеститора.

Како решити проблем снабдевања српских села на Косову и Метохији струјом:

– Чињеница да нека српска села на Косову и Метохији немају електричну енергију је искључива одговорност УНМИК-а и тамошње електрокомпаније. То што међународна администрација искључење српских села правда (не)плаћањем рачуна је, најблаже речено, лицемерно и осликава политику двојних стандарда. Зашто се, ако је проблем у неплаћању рачуна, исти аршин не примењује и у Приштини. Тамо је апсолутно већинско албанско становништво, а проценат наплате једва достиже тридесетак процената. С друге стране, евидентно је да тамошња електроенергетска компанија није способна да обезбеди уредно снабдевање потрошача и поред огромних средстава која су уложена у ремонте производних и преносних капацитета... Подсетићу на то да је наша ЕПС, док је управљала електранама и преносним системом на Косову и Метохији, свима без дискриминације, испоручивала електричну енергију, уредно и у континуитету. Желим да нагласим да су Влада Србије и ово министарство као њен саставни део, Координациони центар за Косово и Метохију и ЕПС, у сваком тренутку спремни на то да обезбеде све услове за уредно снабдевање електричном енергијом тамошњег становништва, под условом да им се то дозволи. Томе у прилог говор и наш последњи предлог за решавање питања уредног снабдевања електричном енергијом српских ентитета на Косову и Метохији који смо упутили Влади Србије. Наиме, ми предлажемо да ЕПС авансно испоручује електричну енергију делу електроенергетског система у јужној српској покрајини, што би била гаранција за испуњење обавеза Електрокосмета УНМИК-у и компанији коју су они тамо основали. Све комерцијалне и техничке детаље требало би прецизирати у директним контактима представника ЕПС-а и УНМИК-а. На основу расположивих података, у српским срединама егзистира око 39.800 потрошача свих категорија (домаћинства, мала привреда, трговине, привреда, УНМИК, КФОР и друге међународне организације) који годишње троше око 370 милиона кWх, или просечно око 30 милиона кWх месечно. Према тренутној ситуацији у јануару ове године, електрична енергија троши се снагом од око 80 МW, што на месечном нивоу износи до 55 милиона кWх. Изражено у новцу, то износи око 1,65 милиона евра рачунајући просечну цену киловат-сата по 3 евро цента. Морам да нагласим да је ЕПС и до сада, када год је то од ње затражено, али и хаваријски испоручивала електричну енергију тамошњој компанији и то по тржишним, односно комерцијалним условима, односно по тада важећим ценама. Што се тиче плаћања за испоруке и послове регулисања напонских прилика, према последњим подацима УНМИК ЕПС-у дугује укупно око 750.000 евра и то за период од последњих годину дана.

Односи са земљама у окружењу када је реч о енергетици:

– Власничка питања око нафтовода, а, сматра се, и око дистрибуционог система ИНЕ у Србији, решена су споразумом о сукцесији, па мислим да се на њих није продуктивно враћати јер је то прича без краја. Док неки наши аналитичари подсећају на Нафтагасова улагања у нафтовод, у Загребу се говори и о некадашњем улагању СРХ у термоелектрану у Обреновцу, итд.
Иначе, доиста, ми имамо захтев из Хрватске да се повећа цена транспорта нафте кроз нафтовод од Омишља до Панчева, који се образлаже околношћу да је реч о доста старом цевоводу који захтева доста скупо одржавање и који је потребно реновирати. Преговори о том проблему су у току. Мислим да се ово питање може решавати и у светлу концепта изградње новог паневропског нафтовода од Констанце до западноевропских тржишта, који подразумева реконструкцију постојећег нафтовода и изградњу још једног паралелног цевовода по истој траси. То је капитални пројекат који инволвира широк круг држава и од великог је значаја и за Србију.