Нови устав Републике Србије:

- Мислим да се можемо надати уставу у том року који је поменут за његово доношење, а то је Видовдан. Потребно је да превлада схватање да постоје послови који су, једном урађени, урађени за дуже време и у интересу свих који у том послу учествују. Изузетно је важно што пре донети и више важних закона, јер ако их не донесе неко данас, мораће да их донесе неко сутра. А сутра можемо бити сви на губитку. Устав и кључни закони не могу и не би смели да буду предмет "странчарења" и приликом њиховог доношења мора се тежити консензусу, који не би смео да служи као изговор за опструкцију, за одлагање, за непотребна партијска надметања.

План за територијалну аутономију на Косову и Метохији:

- О том плану прво ће бити обављене консултације с председницима свих посланичких група, у којима ће учествовати и председник Скупштине и председник Владе. Намеравамо да урадимо исто као и пред доношење резолуције о Косову и Метохији, да седнемо и договоримо се, видимо на који начин можемо да постигнемо консензус. Влада је 8. априла усвојила Нацрт одлуке за утврђивање плана за Косово и Метохију, а претходно је образовала једну радну групу која је припремила овај нацрт. Пошли смо од садашњег стања, присуства УН на делу наше територије, покушали да изградимо један институционални систем, уважавајући и присуство УН и привремених институција самоуправе на Косову. Историја је показала да постоје проблеми који се не могу решити преко ноћи, за шта је Кипар најбољи пример, јер је, уз максимум спремности да се реши кипарски проблем, прихваћена "нерешеност" као реална ситуација и чак то да Кипар са нерешеним статусом уђе у Европску унију.

Реаговања на идеју о кантонизацији:

- Помињање 2005. године као оне у којој ће се бити надомак коначног статуса Косова и Метохије, само је подстакло амбиције албанских екстремиста и можда изнедрило 17. март. Када сам први пут поменуо кантонизацију, поменуо сам још неколико назива за нешто што је у основи децентрализација на Косову и Метохији. Поменуо сам и децентрализацију и кантоне и чак ентитете. Више да укажем на потребу суштинске децентрализације власти зарад заштите српског и осталог неалбанског становништва на Косову и Метохији.

Али, све се у суштини своди на облик у којем ће се појавити План за територијалну аутономију, на потребу да Срби и остали неалбанци имају аутономију унутар косовске аутономије. Дакле, најједноставнија и најмање спорна формула је аутономија унутар аутономије Косова, у оквиру Србије и Црне Горе, уз чињеницу да у овом тренутку постоји режим међународне управе на Косову и Метохији. При томе, аутономија за Србе и остале неалбанце има територијалну, културну и персоналну компоненту.

Територијална се односи на оне средине у којима Срби чине већину или су компактно насељени у већим заједницама, а персонална и културна на широм Косова и Метохије расуте енклаве у којима Срби живе у мањем броју. Тако да се пружа заштита и онима који живе и већински а и онима који су мањина у другом делу Косова и то је основна идеја.

Последње насиље у покрајини од 17. марта:

- Формула "аутономија унутар аутономије" за Србе и остале неалбанце на подручју под међународном управом, чак и није толико зарад заштите људских права, већ ради пуког опстанка. То решење је једноставно у функцији опстанка. Мислим да је 17. март показао свету, а били смо свесни тога и много раније, да на Косову и Метохији нема безбедности, то су показали многи свирепи, етнички мотивисани злочини, невраћање расељених и одсуство слободе кретања у најелементарнијем смислу речи. Мислим да је ово последње нешто што најдраматичније упозорава на то колико је низак степен безбедности на Косову и Метохији, а слобода кретања била је већа и пре неколико стотина година под Отоманском империјом него што је данас. Ако безбедност није функционисала са 17.500 војника као 17. марта ове године, нити 1999. када их је било 48.000, можемо претпоставити да и да се тај број удвостручи, то не би било довољно, због чега је неопходно политичко решење.

Суштина политичког решења за Косово и Метохију:

- То је решење које предвиђа План за територијалну аутономију покрајине са одређеним институцијама, о којима ће јавност бити обавештена када овај документ буде прихваћен. Важно је да се сва решења крећу у оквиру Резолуције 1244 Савета безбедности УН и Уставног оквира, дакле у потпуности се полази од тога да ми имамо један систем међународне управе и унутар тога тражимо, не права за једну обесправљену мањину, већ заштиту њеног физичког опстанка. За разлику од Босне и Херцеговине, у Стандардима за Косово и Плану за примену косовских стандарда уопште се не помињу националне заједнице на Косову и Метохији. Говори се на крајње апстрактан начин о различитим националним заједницама као да би оне све биле и формално и стварно равноправне. У Босни се полази од просте чињенице да постоје три националне заједнице чије односе треба решити.

После Дејтонског споразума закључено је да се то не може решити тако што ће се одмах направити једно мултиетничко друштво, већ имамо једну међуфазу која се састоји у успостављању ентитета, успостављању кантона у оквиру једног ентитета, дакле све је урађено на другачији начин. За нешто тако се залаже и План за територијалну аутономију покрајине, полазећи од тога да тај мултиетнички рај није могућ на Косову и Метохији данас, да је у овом тренутку потребно територијалном аутономијом обезбедити Србе и остале неалбанце. Без тог међукорака, можемо имати једно моноетничко друштво, после једне фазе етничког чишћења које је било на помолу 17. марта.

Ангажовање маркетиншких агенција и лоби група на промоцији Плана:

- Неке акције у том правцу се предузимају, али је од било какве логистичке или маркетиншке акције битнија ваљана политика, заснована на добром политичком решењу. Први пут, заиста без претеривања, са планом који је припремљен имамо нешто тако. План је врло детаљан, правнички врло скрупулозно написан, не може му се ништа замерити са становишта наших међународних обавеза и ситуације у којој се Косово сада налази. Лобији, борба за медије, то је једна ствар, али сама политика мора бити здрава, уверљива, аргументована. План не искључује стандарде и план примене косовских стандарда, али је по конкретности и садржајности сушта супротност тим документима.

Став међународне заједнице према Влади Србије:

- Нема могућности да Србија крене путем изолације. После 17. марта на Западу, у Европи и Вашингтону, у светлости косовских збивања, одато је признање Влади да је тешком кризом управљала на начин који је спречио даље отежавање ситуације и распиривање напетости.

Природа односа политичких странака у Србији:

- Сви посланици и све политичке странке у Скупштини су равноправне, изашле су као неспорне на изборе, а још су мање спорне када уђу у парламент. Залажем се за поступну нормализацију односа међу странкама и укључивање свих партија у рад институција, у чему је напредак већ остварен и сада нема спорова о легитимности парламента и мандата појединих посланика као раније, нема "натезања" између Скупштине и Уставног суда, којег је било раније.

Сарадња са Хашким трибуналом:

- У сарадњи с Хашким трибуналом потребно је поћи од чињенице да се може урадити оно што је физички остварљиво и да је немогуће изручити људе који нису на нашој територији. Потребно је и отворити могућност за суђење пред домаћим судовима и остварити сарадњу на онај начин који не би дестабилизовао институције у земљи. Дакле, договором и уз гаранције државе које би биле уважаване, наравно уз добровољност одласка појединих оптужених. То подразумева сарадњу и са Хагом и са оптуженима и не слажем се са критикама у јавности поводом усвајања Закона о правима хашких оптуженика, јер мора да постоји веза између државе и оптуженика. Оно што појединци говоре, истинито или неистинито у Хагу, не иде на терет само њима, него и држави, која мора бити заинтересована за њихове исказе, поготово што Хаг има не један већ два суда. Међународни суд правде решава тужбе против Србије и Црне Горе о одштетним захтевима Босне и Херцеговине и Хрватске и стога није неважно на који начин ће поједини оптужени сведочити у Хагу. Потребна је двосмерна и двострана сарадња и поштовање гаранција државе за оне који се добровољно предају, као и њихово пуштање на слободу до самог суђења што до сада није био случај. То може да буде постигнуто сарадњом и дијалогом с Трибуналом, САД и Европском унијом, тако да се не нашкоди стабилности државних институција и не доведе у питање наша спремност да испуњавамо међународне обавезе од којих се не може побећи.