Фото: Танјуг

Милосављевић је на конференцији за новинаре, одржаној у Међународном прес центру Танјуга поводом усвајања Националне стратегије за палијативно збрињавање, подсетио на то да је та стратегија, коју је Влада усвојила 5. марта, од националног значаја и да представља инструмент за мобилизацију не само здравственог сектора већ и свих чинилаца друштва који учествују у програмима палијативног збрињавања.

Према његовим речима, главна порука палијативног збрињавања јесте да се болесницима обезбеди више достојанства, мање патњи и болова и квалитетнији живот, што подразумева тимски рад.

Он је истакао да ће у периоду од 2009. до 2012. године у једном делу болница бити организовано болничко збрињавање с палијативном негом, за које треба обезбедити опрему и едукован кадар, и нагласио да свим запосленима у здравственом систему треба приближити идеју о тој врсти збрињавања.

Министар је подсетио на то да се тренутно о најугроженијим категоријама болесника брину Градски завод за кућну негу и збрињавање и невладина организација "Белхоспис", која је учинила пионирски подухват на том плану.

Самостални саветник министра здравља Дубравка Шарановић-Рацић објаснила је да ће тимове за палијативно збрињавање чинити лекар кућног лечења, пет медицинских сестара, психолог или психијатар, физијатар, социјални радник и представник цркве, који ће проћи посебну обуку за пружање неге најугроженијим болесницима.

Шарановић-Рацић додала је да ће пацијенти у објектима палијативног збрињавања боравити приближно 15 дана како би се и породици, која је најангажованија око тешког болесника, омогућило да предахне на кратко.

Као документ од националног значаја, стратегија за палијативно збрињавање део је Стратегије развоја здравственог система Републике Србије и представља инструмент за мобилизацију не само здравственог сектора већ и свих чинилаца друштва који учествују у програмима палијативног збрињавања.

Разлози за доношење тог документа јесу растуће потребе за овим видом здравствене заштите настале као последица старења становништва Србије, све већег броја оболелих од болести које имају прогресиван ток (кардиоваскуларне, малигне, шећерне, неуромускуларне и цереброваскуларне болести), ХИВ/АИДС-а, саобраћајног трауматизма и слично.

Овај вид здравствене заштите подразумева и филозофију бриге о пацијенту и породици, али и саму услугу палијативног збрињавања и обухвата период од дијагнозе болести до краја периода жалости због губитка члана породице.

Он допуњује специфичне приступе чији је циљ да утичу на ток основне болести. Како болест напредује, значај специфичних приступа се смањује а палијативног збрињавања повећава.