Шаровић-Кужић је на скупу, који је организовало Министарство за људска и мањинска права у сарадњи са Канцеларијом УН за људска права и Мисијом ОЕБС-а у Србији, указала на то да без поштовања људских права нема ни демократског друштва, при чему су правне и моралне обавезе тог министарства да заштити бранитеље људских права како би им се омогућио несметан рад.

Шеф представништва УНХЦР-а у Србији Ленарт Коцалајнен истакао је да држава мора да учини све за безбедност оних који бране људска права, јер је то нужно да би њихово деловање било доступно свим грађанима.

Коцалајнен је указао на то да се важност деловања бранитеља огледа и у томе што они подижу глас у име људи који не могу да се чују у друштву, и обављају функцију важну за друштво у целини, при чему напад на њих представља напад на ткиво које је суштински важно за друштво.

Према његовим речима, бранитељи људских права морају имати личну безбедност и могућност да раде у потпуној слободи, а држава је обавезна да то обезбеди.

Директор Комитета правника за људска права Биљана Ковачевић-Вучо рекла је да у Кривичном закону Србије не постоји кривично дело за угрожавање безбедности, те да је, у случају да до њега дође, могуће једино поднети приватну тужбу.

Она је подсетила на то да је Генерална скупштина УН 1999. године усвојила Декларацију о бранитељима људских права која јасно прописује које су њихове могућности и шта они све могу и треба да ураде, као и које су дужности и обавезе државе.

На скупу је представљена и Декларација о бранитељима људских права, као и извештај специјалног представника УН за људска права Хине Јилани о положају бранитеља људских права у Републици Србији након њене посете нашој земљи од 17. до 19. септембра прошле године.

У извештају је констатовано да је у Србији било више позитивних дешавања, укључујући генерално нерепресивно окружење, побољшан приступ информацијама и активну заједницу заштитника људских права, али је изражена и забринутост због непријатељски расположеног окружења у којем се заштитници налазе.

У документу се наводи да јавни органи треба да предузму конкретне кораке како би заштитницима људских права и њиховом раду дали политичко признање и легитимност.