|
У зависности од жестине ратних сукоба и извора података, варирао је и број избеглих и расељених, који се кретао од 350.000 до 800.000 лица. Терористичке активности такозване Ослободилачке војске Косова, НАТО бомбардовање и долазак јединица КФОР-а приморали су неалбанско становништво да напусти простор Косова и Метохије.
Регистрација расељених лица са Косова и Метохије обављена 2000. године показала је да их је у Србији било више од 200.000. У априлу 2001. године, Комесаријат за избеглице Републике Србије, у сарадњи са УНХЦР-ом, поново је у Србији регистровао избегле, прогнане и ратом угрожене особе.
Прве анализе ових података из јула 2001. године показале су да је у Србији регистровано 451.980 особа, од којих 377.731 са регулисаним избегличким статусом и 74.249 ратом угрожених лица која по међународном праву нису испуњавала услове за стицање статуса избеглица. Највише избеглих регистровано је из Хрватске (око 63 одсто), док је број избеглих из БиХ смањен на 36 одсто.
На територији Републике Србије 2001. године регистровано је 408 колективних центара у којима је било смештено 30.056 лица, и то 20.949 избеглих и прогнаних особа, а 9.107 расељених са Косова и Метохије. Приближно 10.000 особа налазило се у "дивљим", нерегистрованим колективним центрима, док су остали били или подстанари или су пронашли уточиште код рођака и пријатеља.
Процес регистрације избеглица који је у Србији спроведен од 27. новембра 2004. године до 25. јануара 2005. године показао је да су у нашој земљи тада била 139.483 лица са статусом избеглице и прогнаника, што је за 50 одсто мање у односу на попис избеглица који је обављен 2001. године.
Међутим, двоструко мањи број регистрованих избеглица 2005. у односу на 2001. годину резултат је и чињенице да је у том периоду приближно 100.000 људи узело држављанство, док се мањи број вратио у земљу порекла или отишао у треће земље.
Регистрација спроведена 2005. године показала је да се у приближно 140 колективних центара, рачунајући и 19 на Косову и Метохији у којима је било око 1.000 расељених, налазило укупно 11.000 избеглица и расељених.
Извештај УНХЦР-а из јуна 2010. године показао је да је Србија, са 86.000 избеглих и 21.000 интерно расељених, и даље прва земља у Европи по питању присилних миграција, као и једна од првих пет земаља у свету са продуженом избегличком кризом. У 2011. години у нашој земљи постојало је 60 колективних центара, са више од 4.700 избеглих и интерно расељених лица.
Проблем избеглица трајно је могуће решити на три основна начина: репатријацијом у средине из којих избегла лица потичу, интеграцијом у средине у које су лица избегла и одласком у треће земље.
У циљу решавања проблема избеглица и расељених у Београду је 7. новембра 2011. године одржана Министарска конференција о решавању питања избеглица на западном Балкану.
На овом скупу усвојена је Заједничка декларација о окончању расељавања и обезбеђивању трајних решења за угрожене избеглице и интерно расељена лица, кроз Регионални програм стамбеног збрињавања (РСП).
Владе Србије, Босне и Херцеговине (БиХ), Хрватске и Црне Горе обавезале су се овим документом на пружање све неопходне политичке, материјалне, правне, социјалне и друге подршке за окончање расељења лица, како би им се пружила могућност да живе као равноправни грађани, без дискриминације у било којем облику.
Регионални програм стамбеног збрињавања (РСП) заједнички је вишегодишњи програм Републике Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Републике Хрватске, који има за циљ да обезбеди трајна стамбена решења за око 27.000 најугроженијих избегличких породица, односно за приближно 74.000 људи у региону.
Од тог броја, 16.780 породица, које броје око 45.000 људи, налази се у Србији.