Краљ Милутин (1282-1321)

Званична титула краља Милутина (1282-1321) гласила је СТЕФАН УРОШ, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ КРАЉ И САМОДРЖАЦ СВИХ СРПСКИХ ЗЕМАЉА И ПОМОРСКИХ. Тако се потписивао на документима које је издавао. Такав је потпис и на најзначајнијој његовој повељи - Светостефанској хрисовуљи, издатој манастиру Бањска који је посвећен светом Стефану Првомученику и стога се зове Светостефанска.

Бањску је зидао (1312 – 1316) као свој маузолеј, то је Милутинова гробна црква, па се по опреми и богатству украса издваја од остлих Милутинових задужбина.

Манастир Бањска

Храм је грађен на месту где је и раније постојао манастир. Уз манастир је подигнут и двор, царске палате и остале зграде. Црква манастира припада групи рашких споменика. Бањска су квадрима од тесаног камена у три боје градили највероватније мајстори с приморја. Црква је имала богату скулптурну декорацију. Најзначајнији бањски украс који је преживео доба турског разарања је скулптура Богородице са Исусом Христом који се сада чува у оближњем манастиру Соколици.

Судећи према ономе што је преостало од фресака, цркве и улаза у манастир и трпезарију, фреске припадају такозваној «Милутиновој школи» у којој су сликари радили у једном сасвим новом и раскошном стилу. Позадина фресака је била обложена златом и зато се увек истиче како се Бањска купа у светлости и злату.

Биографија, животопис краља Милутина, који је писао архиепископ Данило Други 1324. године носи наслов:

МЕСЕЦА ОКТОБРА ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТИ ДАН, ЖИТИЈА И ДЕЛА БЛАГОЧАСТИВОГА И ХРИСТОЉУБИВОГА И СВЕТОРОДНОГА, МОЋНОГА И САМОДРЖАВНОГА СА БОГОМ ГОСПОДИНА КРАЉА СТЕФАНА УРОША, ПРАУНУКА СВЕТОГ СИМЕОНА НЕМАЊЕ, НОВОГА МИРОТОЧЦА СРПСКОГА, И УНУКА ПРВОВЕНЧАНОГА КРАЉА СТЕФАНА, И СИНА ВЕЛИКОГА КРАЉА СТЕФАНА УРОША.

У овом наслову дата је Милутинова генеалогија. Сви његови претходници, а тако ће бити и са наследницима на српском престолу, носили су име СТЕФАН (што би значило “овенчани”), а поред њега и друго, домаће име. Тако је родоначелник – НЕМАЊА, а Милутинов отац УРОШ. Стефан Првовенчани није имао друго име, али је после добијања круне добио титулу “првовенчани”, која се увек употребљава као његово лично име. УРОШ, Милутинов отац, има то име које су носили и некадашњи велики жупани старе Рашке државе, па су га потом носили и његови наследници. Тако је Милутин наследио ова два породична имена - СТЕФАН УРОШ. Милутин му је домаће име.

Стефан Урош, као титулу и име носиће и његов син Стефан који носи надимак по манастиру и цркви коју је сазидао и где почива – Дечанима, али ће се, пошто нема домаћег имена, разликовања ради, уз прва два имена додати и број ТРЕЋИ, а онда ће се бројеви додавати и оцу му – Стефан Урош Други, и деди – Стефан Урош Први.

Цар Душан је имао ово име као домаће, а у званичним документима, потписивао се само као Стефан. Његов син је имао домаће име Урош, а поставши цар, потписивао се са Стефан Урош, без бројева. Број Пети јавља се тек у делима касније историјографије и књижевности. Прва, а уједно и најбоља српска трагедија 19. века, зове се «СМЕРТ УРОША ПЕТОГ», а писао ју је Стефан Стефановић (1805 – 1826) године 1825. И Матија Бан (1818 – 1900) написао је драму «СМРТ УРОША ПЕТОГ». Тек у новије време неки историчари придодају цару Душану и име УРОШ ЧЕТВРТИ.

Порекло краља Милутина познато је и по женској линији. Мати му је била Јелена Анжујска, из француске краљевске лозе, баба је била Италијанка Ана Дандоло, унука млетачког дужда; а Немањина жена, његоба баба са очеве стране Ана-Анастасија била је вероватно Српкиња-Босанка.

Краљ Милутин је несумњиво један од најзначајних српских владара и то не само у средњем веку, него уопште. Други син краља Уроша је дошао на престо после абдикације старијег брата краља Драгутина који се повукао 1282. године. Међутим, у почетку Милутинове владавине међу браћом је постојао низ сукоба, али су касније браћа успела да успоставе добар однос.

Милутин је водио бројне ратове при чему је проширивао своју власт дубоко на византијску територију, у македонским пределима. Како није могао да му се одупре, византијски цар Андроник му је те крајеве «поклонио» као мираз уз своју кћер Симониду коју је морао дати Милутину за жену иако је она била тек дете. Милутинова моћ се огледа и у организацији државе, у великој војсци, одличној привреди и финансијама. Владао је четрдесет година (библијски број) и имао времена да углед српске државе и народа доведе до врло високог степена.

Али, осим на државничком и ратничком плану, Милутин је веома многу учинио за културу српског народа. Живео је у време такозване ренесансе Палеолога када је после пада Латинског царства Византија повратила Цариград и балканске просторе и са нови еланом кренула у обнову државе и културе. Милутин се потпуно окренуо Цариграду, те је живо учествовао у великим културним напорима тога времена. Милутинови биографи наводе његове велике градитељске подухвате.

Градио је градове, летњиковце, нарочито на Косову, подизао је и даривао цркве и манастире широм хришћанске васељене, почев од Синаја, Јерусалима, Цариграда, Солуна, до Свете горе и свих крајева српске државе. Та велика градитељска активност праћена је развојем уметности, сликарства, књижевности и примењених уметности везаних за цркву и књигу. Он је поред тога зидао и болнице, унапређивао велика манастирска властелинства као економске ресурсе, ковао је новац, отварао руднике.

Време краља Милутина је у сликарству дало велика достигнућа, те су сликари из тог периода познати и по имену (Астрапа, Еутахије). Развио се нови сликарски стил који појединци називају наративним сликарством, које је сменило монументално сликарство претходне епохе. Милутинова епоха је у књижевности дала низ значајнијих дела и изврсних писаца. Та се делатност одвијала у првом реду у Хиландару који је Милутин знатно унапредио зидањем нове цркве, обнављањем утврђења и зидањем нових. У Хиландару је живео и стварао Теодосије јеромонах – велики песник и писац култа цветог Симеона и светог Саве. У Хиландару је архиепископ Данило други писао житија млађих Немањића, Милутинове породице: Живот краљице Јелене, Живот краља Драгутина, припремао велику будућу биографију самог Милутина. Никодим је спроводио реформу у цркви, Данилов ученик састављао Данилов зборник и др.

Увелико се преводило са грчког, обнављале су се богослужбене књиге, вржена је реформа језика. У то време у Србији су били веома популарни преводи витешких романа о Троји и Александру Великом, те су Милутина његови савременици често упоређивали са овим великим македониским владаром. Али, не само у Хиландару, у бројним манастирима, старим и новим, свуда по српским земљама се развија преписивачки рад, оснивају се скрипторијуми, образују се монаси, свештеници, односно припремају будуђи носиоци црквеног и културног живота.

Милутинова задужбина Бањска је несумњиво већ од настанка 1314. – 16. године интензивно неговала успомену на свог ктитора и у њој су писана дела за светачки Милутинов култ. Први такви текстови нису сачувани. Милутин је убрзо после смрти 1321. године добио светачки ореол 1324. године, и за тај чин су морала бити састављена неопходна култна дела – црквена служба и похвала. Али, она нажалост нису сачувана. До нашег времена су стигле Похвала и Служба које је деценијама касније, седамдесетих година 14. века, саставио бањски монах Данило, каснији патријарх Данило Трећи, који је тај процес завршио уобличујући у једну целину успомену на Милутина и мајку му Јелену и брата Драгутина, онако како се и данас у цркви слави њихов празник 30. октобра (12. новембра по новом рачунању). Манастир Бањска је страдао од стране Турака, а Милутиново тело је пренето у Софију где и данас почива.



Фотографије: Владика рашко-призренски Артемије и Оливер Бунић (фото: Танјуг)