Званични сајт Владе Србије преноси обраћање министра Лончара на пленарној сесији за образовање за одрживи развој која је одржана у Центру "Сава" у целини.

Поштовани министри, даме и господо,

Задовољство ми је да вам пожелим добродошлицу на Шестој министарској конференцији "Животна средина за Европу", која се први пут одржава у Београду. Посебна ми је част што овом скупу присуствују моје колеге, министри образовања из земаља чланица Економске комисије Уједињених нација за Европу, са којима ћу, надам се, имати прилику да се лично сусретнем, разменим искуства и наставим успешну сарадњу.

Одрживи развој, према дефиницији коју је Брундланд први пут презентовао на Светској комисији за животну средину и развој 1987. године, а која гласи: „Одрживи развој је развој који задовољава потребе данашњице без угрожавања могућности будућим генерацијама да задовоље своје потребе“, свакако се може применити, пре свега и изнад свега, на образовање, у најширем смислу речи.

Уколико одрживи развој представља начин размишљања о томе како да организујемо наш живот, укључујући и промене друштвених вредности, из тога сасвим природно следи и да образовање треба да представља унапређивање и повећање квалитета живота појединца и заједнице у целини.

Владе држава широм света препознале су образовање као кључни ослонац у решавању глобалних питања са којима се данас сусрећемо. То је, посебно истакнуто у УНЕЦЕ Стратегији за образовање за одрживи развој.

Концепт одрживог развоја данас представља интеракцију између економског, социјалог и сектора животне средине, а све те стубове обједињује, наравно, образовање.

Макро и микро економски развој, конкурентност на тржишту, економски раст, иновације у привреди, индустријски развој и слично, практично су немогући без пажљиво конципираног развоја образовања.

Министарство просвете Владе Републике Србије, као најодговорнији носилац стратегије развоја образовања, континуирано ради на унапређивању квалитета образовања за одрживи развој, без кога земље у транзицији, као што је наша, не могу достићи економске стандарде савремене привреде, нити бити конкурентне на међународном тржишту.

У нашој држави која је мултиетничка, мултиконфесионална и мултикултурална, и у којој при том, постоје велике разлике у погледу развијености појединих регија – са врло сиромашним становништвом у појединим деловима – подразумева се да стратешки развој треба да покривају различити државни ресори, као што су образовање, социјална заштита, здравство, тржиште рада, брига о деци и породици, брига о младима, брига о дијаспори, брига о мањинама, брига о родној равноправности, брига о онима који се доживотно образују – једном речју то треба да ради Влада.

На основу извештаја о имплементацији Стратегије за смањење сиромаштва, евидентно је да је проценат сиромашних најмањи међу онима са највишим нивоом образовања. Дакле, образовање је ефикасно средство за смањивање броја социјално угрожених у свим деловима света, па и у Републици Србији.

Заштита животне средине јесте један од приоритета наставних програма на свим нивоима образовања, од предшколског до високог. Дакле, уколико кроз наставне садржаје понудимо моделе за очување природних ресурса, за очување биодиверзитета – флоре, фауне, квалитета земљишта, воде, ваздуха, за прецизније предвиђање климатских промена и начина да се спрече природне катастрофе, које имају несагледиве последице по одрживи развој, онда ћемо успети да будуће генерације оспособимо да сачувају своје окружење зарад себе самих и својих потомака.

Народна скупштина Републике Србије прогласила је Образовање за животну средину као један од шест приоритета заштите животне средине.

Министарство просвете континуирано, а нарочито у последњих 10 година, развија и унапређује интердисциплинарни приступ образовању за заштиту животне средине.

Министарство то чини кроз обавезне наставне предмете у основном образовању: свет око нас, природа и друштво, биологија (са екологијом), хемија, географија, физика, кроз друштвене предмете као што су историја, филозофија, социологија, устав и права грађана, и слично.

Такође, нуде се и изборни предмети – грађанско васпитање и образовање за демократију, језике мањина са елементима националне културе, чувари природе, домаћинство...

Учење и настава обогаћени су новом генерацијом уџбеника, наставним средствима, приручницима за подршку наставницима за реализацију наставе у области заштите животне средине, и, уопште, одрживог развоја. У оквиру високог образовања пак основане су основне студије у области екологије и заштите животне средине, катедре и смерови за ову област и постдипломске студије.

Уједињене нације су прогласиле период од 2005. до 2014. године „Декадом образовања за одрживи развој“ у циљу подизања свести о значају ове теме на глобалном нивоу. У процесу одрживог развоја не суочавају се са проблемима само мање и средње развијене земље, већ и најразвијеније земље на планети, на којима је посебна одговорност давања пуног доприноса кроз конкретна документа, стратегије, протоколе, програме. Ова документа не смеју да остану слово на папиру, него морају бити озбиљно, савесно и, пре свега, широко примењивана у свим регионима света.

У складу са Миленијумским циљевима развоја, још једним документом Уједињених нација, наша стратегија развоја образовања ослања се на оно што је свима нама најдрагоценије, а то су квалитетно и одрживо образовање за све. Данас за нашу децу, а једног дана и за децу њихове деце. Ако у томе успемо, ако их заштитимо, охрабрујемо и научимо, онда ће они волети планету на којој живе и све људе који су у својим различитостима једнаки у жељи да се одржи наша планета и наш опстанак на њој.

Са тим осећањем, свако од нас коме је поверена одговорност да води образовање у својој држави требало би да настави овим путем на добробит генерацијама које су нам поверене, и да не постоји ништа важније јер је ово приоритет који је испред свих других интереса. Образовање је на почетку – оно је услов, али образовање је и на крају – оно је исход, закључио је министар Лончар.