Александар Симић

Симић је у интервјуу за агенцију Танјуг објаснио да су се уставописци руководили чињеницом да је према међународном обичајном праву, Повељи УН, али и Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН и Споразумом Черномирдин-Ахтисари, који је био услов за прекид бомбардовања наше земље, као и Кумановским војним споразумом Космет део Србије.

Он је оценио да документи којима је окончано НАТО бомбардовање нису документи капитулације и то мора јасно да се каже, јер да су такви, не би било ни статусних преговора, нити активности УН и међународне заједнице да се дефинише државно-правни статус јужне српске покрајине.

Према његовим речима, политички прагматизам испољен у финишу преговора о тексту новог Устава и у његовом усвајању у парламенту представља гаранцију његове дуговечности.

Он је указао на то да су најдуговечнији устави у новијој историји конституционализма често били резултат компромиса, а ретко резултат чистих филозофских начела или теоретских замисли једног или више политичара, правника или државника, при чему је као примере навео важеће уставе САД и Француске.

Симић је подсетио на то да у Србији, од политичких промена 2000. године донедавно, није било јединствене политичке воље да се усагласи и усвоји нови највиши правни акт, и оценио да су преговори о статусу Космета били тачка сусрета и тачка зрења политичких интереса и политичке воље да се Устав донесе.

Правна процедура промене важећег устава не предвиђа јавну расправу, указао је он, уз објашњење да и већина земаља не предвиђа јавну расправу као део процеса измене устава, при чему је навео примере Немачке, Италије, Француске, Шпаније, скандинавских земаља. а када је у питању референдум, такву потврду устава не познају Немачка нити САД.

Према његовим речима, кампања за референдум која се сада води у Србији представља неку врсту јавне расправе о Уставу, иако не може утицати на промену уставног текста.

Кад је реч о преамбули у којој се наводи да је Космет саставни део Србије, Симић је, подсећајући на још неке случајеве из уставно-правне историје, навео немачки Основни закон из 1949. године, у којем је прокламовано територијално јединство немачких земаља, а услови за то стекли су се тек када је срушен Берлински зид и две Немачке се ујединиле.

Постоје примери да делови територије одређене државе нису фактички под уставно-правним поретком те земље, али се уставно-правно сматрају делом те територије, додао је Симић и навео пример Устава Кине, где се у преамбули изричито наводи да је Тајван интегрални део кинеске територије и да је обавеза свих државних органа да га тако сматрају и да теже мирном уједињењу.

Такође, Устав Републике Кореје говори о уједињењима, а одредбе о територијалном интегритету, иако он фактички не постоји, имају устави Кипра и Ирске, земаља чланица ЕУ.

Симић је оценио да смо до сада имали "чврст" устав, тежак за промену, док нови устав има "мекшу, дакле уобичајену" процедуру за промену, односно потребна је двотрећинска већина посланика у парламенту, а само уколико су у питању фундаменталне одредбе, тражи се и потврда грађана на референдуму, уз већину од укупног броја изашлих бирача.