Званични сајт Владе Републике Србије преноси делове овог разговора.

Приоритети у предстојећем председавању Социјално-економским саветом:

- Оно на чему ћу прво инсистирати јесте да сви битни прописи обавезно прођу кроз Савет пре него што оду према Скупштини, а неки и пре него што оду према Влади, зависно од природе прописа. То и јесте једна од кључних функција Савета који је и замишљен као полуга преко које социјални партнери утичу на политику владе. Како се та политика изражава пре свега кроз прописе, али и друге акте као што су економска политика или стратегија привредног развоја земље.

Често из привредних и синдикалних кругова чујемо примедбе на прописе или неке елементе економске политике, али позив да дођу у Савет и на правом месту то саопште не схватају озбиљно иако управо Савет може да их уобличи и проследи. Под условом да је реч о аргументованом предлогу, то је веома добар начин да сугестије буду реализоване. Тек ако не могу да се изборе за своје идеје, за које сматрају да су заиста добре, могу да иду у јавност и изнесу лоше стране одређеног решења.

Паралелно са тим, приоритет на којем ћу инсистирати је и развој социјално-економских савета у Србији и то кроз њихово активирање. Јер, није битан број савета, већ питање да ли они остварују своју функцију. То је, заправо, повезано са идејом да локалне заједнице учинимо одговорнијим за судбину својих грађана

Грански уговори:

- То јесте повезано са радом Савета па ћу покушати да утичем на социјалне партнере. Влада не може наредбодавно да делује у том сегменту, али пробаћу да их уверим да озбиљно приступе разговорима о закључивању пре свега гранских уговора. То је неопходно да би се створила пракса у којој ће политика зарада, пре свега, бити предмет уговарања. У Србији доминирају колективни уговори у предузећу, што није спорно али било би боље и за власнике капитала, и за раднике, и за државу када би се зараде уговарале на нивоу грана.

Примера ради, послодавци би тако спречавали нелојалну конкуренцију и искрено ме чуди што управо они не показују већи интерес за гранске уговоре. На свим састанцима које сам имао са социјалним партнерима покушавао сам да их убедим да је бољи минимум договореног него ништа зато што се не договарају или не могу са договоре. То и запосленима нуди извесну сигурност. Сви они морају знати да Општи колективни уговор може бити тек врста политичког папира, али не и реални документ који обавезује. Заиста, понекад не могу до краја да схватим мотиве ни једне од страна у преговорима.

Опредељење синдиката у Србији да поводом Међународног дана рада не раде:

- Синдикати траже себе и по неким питањима се на први поглед понашају нелогично, али не мислим да је то нешто смишљено или да има посебну политичку поруку. То је, пре свега, због тога што и они треба да се реформишу унутар себе и нађу своје место у овој, у сваком погледу другачијој Србији. Изгледа да се и даље не сналазе довољно добро у свему томе и ту треба тражити суштинске разлоге.

Мислим да није добро што не обележавају Први мај - овај датум треба да и у Србији добије своју праву функцију. Право је време да поновимо: Први мај је право на три осмице. Тај захтев је и данас једнако актуелан као и пре много година у Чикагу. У многим предузећима, посебно приватним, након приватизације ради се много више од осам сати дневно. У комунистичком добу ова првомајска порука није била актуелна јер се радило много мање од осам сати па је апсурд у томе што се онда када није било потребно то обележавало. Сада када добар део радништва вапи за тим Први мај престаје да буде важан дан иако нема згодније прилике да њихове организације реалне проблеме учине јавним.

Иако сам заговорник брзих и великих реформи противим се формирању оволиког страха код људи: ништа не бива без људске активности, ако сам себе нећеш да заштитиш, не може те нико заштитити. Истина је да држава може и треба много тога да уради, али је у ствари суштински немоћна ако сами људи о себи не брину.