Београд, 16. септембар 2005. године - Министар пољопривреде, шумарства и водопривреде у Влади Републике Србије Ивана Дулић-Марковић изјавила је у интервјуу за најновије издање "Е-магазина" да је реконструкција и модернизација целог пољопривредног сектора неизбежна да би се завршила транзиција из социјализма ка потпуној тржишној економији и започело придруживање Европској унији.
Званични сајт Владе Републике Србије преноси делове овог разговора.
Шта држава има од свог друштвеног и задружног земљишта, које се према садашњој евиденцији простире на око 600 хиљада хектара:
- Једна од највећих субвенција у пољопривреди је што се не наплаћује коришћење државног земљишта иако је по закону то одавно требало да се ради. Сада смо се кроз Стратегију развоја пољопривреде определили да коришћење земљишта усмеримо кроз тржиште закупа и да пружимо шансу и породичним газдинствима да дођу до земље. Наставак досадашње политике резултираће тиме да једно село буде једна компанија, а наш је циљ да пољопривредници буду главни на руралним подручјима и у селима.
Најава државе да ће почети да наплаћује закупнину до краја године:
- Започели смо. Од 500 комбината приватизована су 152 и она су преузела на коришћење државно земљиште. Свим приватизованим комбинатима послали смо уговоре о вансудском поравнању, приближно половина власника пристала је на то и већ ове године ћемо део закупнине да наплатимо. Расписали смо и тендере за део државног земљишта које се не обрађује и оно је издато у закуп. Законом о пољопривредном земљишту, који би Скупштина Србије требало да усвоји на јесен, сво земљиште неразграниченог власништва мораће да се региструје. Дакле, све што се одуговлачило деценијама мораће да се уради, а од краја 2006. године сво нерегистровано земљиште биће проглашено за државно и локалне самоуправе ће га давати у закуп, па ако неко други после докаже да је његово, биће му укњижено. Економски циљ ових потеза је да се спрече манипулације и распродаја друштвеног капитала, а политички да се смањи утицај тајкуна.
Продаја земљишта:
- Продаја земљишта је стратешко питање. Постоји неколико проблема, један је притисак да се земља продаје странцима, а други да је купе они који овде тренутно имају новца. Када уђемо у ЕУ, цена земљишта ће вишеструко бити повећана и они који га сада купе на томе ће много зарадити. Али, то би био само бизнис људи којима пољопривреда није матично занимање. Зато смо одлучили да законом дамо предност закупу јер морамо да гледамо даље од оног што је нечија тренутна корист. С друге стране, више су нам него потребне директне стране инвестиције, и то је практично једино што пољопривреду може да спаси и повећа јој конкурентност. Али, уколико бисмо сада продавали земљу навелико, изгубили бисмо важан аргумент за преговоре са ЕУ. Пољаци су, рецимо, успели да се изборе за то да се земља не продаје држављанима других чланица ЕУ чак 12 година после уласка у Унију, друге земље постигле су у преговорима да то буде око седам година. Слична мера дала би шансу правим пољопривредницима у Србији да ојачају, да купе оранице и да могу после да се носе са произвођачима из других земаља.
Денационализација:
- Министарство је апсолутно за то да се земљиште врати онима од којих је одузето и управо зато законом предлажемо тржиште закупа, дакле, да се не преноси власништво државе на неког другог док се не изврши реституција. Тек након реституције држава треба да одлучи да ли ће да продаје своје, а држави не треба земљиште, оно треба да буде приватно. Када будемо ушли у ЕУ, већина тог поседа ће бити приватна.
Који је мотив за повећање пореза власницима земљишта које не обрађују:
- Да се направи функционално тржиште земљишта, а то значи да га обрађује онај који је у стању да из њега извуче највећи профит. Морамо да формирамо и динамично тржиште, дакле, да земљиште брзо мења власника, у куповини и у закупу.
Како ће држава помоћи онима којима повећава порез:
- Ако су старији од 60 година, држава им даје 50 евра по хектару, плус 50 евра ако земљиште дају у закуп млађем комшији. Још плус добијају закупнину. Циљ је да они који могу успешно да се баве пољопривредом користе што више поседа. Значи, направили смо и социјалну и економску меру. У таквој политици све већу корист имају они који већ располажу са нешто новца за инвестиције и знају шта хоће да раде, имају програм и план, визију и храбрости да започну бизнис. Они од државе добијају кредит у вредности од 30 до 50 одсто новца који сами улажу. Ми смо само подстакли селекцију на оне који могу и хоће да направе посао од пољопривреде и на оне који то неће или нису у стању. То је увод у оно право што следи, у селекцију коју ће правити тржиште.
Учешће аграрног у буџету наше и земаља ЕУ:
- Удео аграрног у буџету Србије је 5,6 одсто, а у БДП-у 1,77 одсто. У ЕУ је учешће аграрног буџета у укупном БДП-у испод 0,5 одсто, али је зато учешће аграрног у буџету ЕУ око 45 одсто. Разлог је што су пољопривреда и развој два највећа буџета ЕУ, све остало финансирају саме земље чланице.
Положај и шансе Србије у трговини са другим земљама:
- Што се нашег положаја у трговини тиче, никад неће бити бољи него сада, зато што наша роба има бесцарински приступ на неколико важних тржишта ЕУ, Русије, САД, а имамо и потписане уговоре о слободној трговини са земљама у региону. С друге стране, имамо највећу царинску заштиту од свих земаља у региону, тарифни еквивалент је 21 одсто, док на пример Хрватска има око 10, а Македонија 9 одсто.
Начин разрешења дилеме државе да ли да укине или плати субвенције:
- Као подршка цени постоје субвенције за сунцокрет и соју, ове године смо је укинули за шећерну репу, следеће године ћемо укинути и за соју и сунцокрет јер сматрамо да је то новац који одлази прерађивачима. Показало се да посао са шећерном репом добро иде и без субвенције, цена је чак нешто повећана, а посејано је 10 одсто више репе него прошле године.
Премија за пшеницу:
- После овогодишње сетве Србија располаже са 2,4 милиона тона пшенице, од тога би домаће потребе требало да се намире са 1,8 милиона тона, 305.000 тона намењено је извозу, а за залихе је предвиђено 250.000 тона. Увоз не планирамо. Судећи, дакле, према подацима, пољопривредници би требало да буду задовољни. Али нису. Прошле године смо из аграрног буџета од 21 милијарде динара 3,5 милијарди дали за пшеницу и нису били задовољни. Сада смо на располагању имали једну милијарду и произвођачи вероватно опет неће бити задовољни јер никад, па ни данас, на пшеницу не гледају као на робу чија цена мора да зависи од квалитета. Зато ће све што будемо урадили за ову жетву бити премија за производњу и складиштење пшенице, а даваћемо и кредите за јесењу сетву. Свако пољопривредно газдинство регистровано до 15. јула добиће 5.000 динара по хектару земљишта засејаном пшеницом. Држава је већ уплатила 660 милиона на рачуне 68.110 домаћинстава.
У којој мери је важна алтернативна производња:
- Важна је јер пољопривреда у Европи више неће бити велики трактор и приколица пуна ђубрива, али мислим да не могу печурке, нојеви или пужеви да буду за државу стратешки производ. За много домаћинстава то могу да буду стратешки производи и свакако да је потребно то развијати, али не онако како смо склони да радимо - сад је то стратешки и хајде сви да гајимо нојеве или пужеве. С друге стране, на држави је да донесе адекватан законски оквир, он сада не постоји, па, рецимо, многи који гаје нојеве не знају која кланица је за то, за живину или за крупну стоку.
Како у Србији направити бренд:
- Верујем да се бренд прави искључиво квалитетом и континуираном производњом, после тога долази добра маркетиншка стратегија. Али, ако у већини млекара не испуњавамо основне хигијенске услове, онда не можемо причати о бренду. Јер, купци ће прво питати каква је хигијена и контрола хигијене на нивоу државе, а ако то није задовољавајуће, произвођач се не може уздати само у име. Постоји пуно малих млекара које уводе европске стандарде квалитета и нека од њих ће сигурно успети да направи бренд.
Шта држава има од свог друштвеног и задружног земљишта, које се према садашњој евиденцији простире на око 600 хиљада хектара:
- Једна од највећих субвенција у пољопривреди је што се не наплаћује коришћење државног земљишта иако је по закону то одавно требало да се ради. Сада смо се кроз Стратегију развоја пољопривреде определили да коришћење земљишта усмеримо кроз тржиште закупа и да пружимо шансу и породичним газдинствима да дођу до земље. Наставак досадашње политике резултираће тиме да једно село буде једна компанија, а наш је циљ да пољопривредници буду главни на руралним подручјима и у селима.
Најава државе да ће почети да наплаћује закупнину до краја године:
- Започели смо. Од 500 комбината приватизована су 152 и она су преузела на коришћење државно земљиште. Свим приватизованим комбинатима послали смо уговоре о вансудском поравнању, приближно половина власника пристала је на то и већ ове године ћемо део закупнине да наплатимо. Расписали смо и тендере за део државног земљишта које се не обрађује и оно је издато у закуп. Законом о пољопривредном земљишту, који би Скупштина Србије требало да усвоји на јесен, сво земљиште неразграниченог власништва мораће да се региструје. Дакле, све што се одуговлачило деценијама мораће да се уради, а од краја 2006. године сво нерегистровано земљиште биће проглашено за државно и локалне самоуправе ће га давати у закуп, па ако неко други после докаже да је његово, биће му укњижено. Економски циљ ових потеза је да се спрече манипулације и распродаја друштвеног капитала, а политички да се смањи утицај тајкуна.
Продаја земљишта:
- Продаја земљишта је стратешко питање. Постоји неколико проблема, један је притисак да се земља продаје странцима, а други да је купе они који овде тренутно имају новца. Када уђемо у ЕУ, цена земљишта ће вишеструко бити повећана и они који га сада купе на томе ће много зарадити. Али, то би био само бизнис људи којима пољопривреда није матично занимање. Зато смо одлучили да законом дамо предност закупу јер морамо да гледамо даље од оног што је нечија тренутна корист. С друге стране, више су нам него потребне директне стране инвестиције, и то је практично једино што пољопривреду може да спаси и повећа јој конкурентност. Али, уколико бисмо сада продавали земљу навелико, изгубили бисмо важан аргумент за преговоре са ЕУ. Пољаци су, рецимо, успели да се изборе за то да се земља не продаје држављанима других чланица ЕУ чак 12 година после уласка у Унију, друге земље постигле су у преговорима да то буде око седам година. Слична мера дала би шансу правим пољопривредницима у Србији да ојачају, да купе оранице и да могу после да се носе са произвођачима из других земаља.
Денационализација:
- Министарство је апсолутно за то да се земљиште врати онима од којих је одузето и управо зато законом предлажемо тржиште закупа, дакле, да се не преноси власништво државе на неког другог док се не изврши реституција. Тек након реституције држава треба да одлучи да ли ће да продаје своје, а држави не треба земљиште, оно треба да буде приватно. Када будемо ушли у ЕУ, већина тог поседа ће бити приватна.
Који је мотив за повећање пореза власницима земљишта које не обрађују:
- Да се направи функционално тржиште земљишта, а то значи да га обрађује онај који је у стању да из њега извуче највећи профит. Морамо да формирамо и динамично тржиште, дакле, да земљиште брзо мења власника, у куповини и у закупу.
Како ће држава помоћи онима којима повећава порез:
- Ако су старији од 60 година, држава им даје 50 евра по хектару, плус 50 евра ако земљиште дају у закуп млађем комшији. Још плус добијају закупнину. Циљ је да они који могу успешно да се баве пољопривредом користе што више поседа. Значи, направили смо и социјалну и економску меру. У таквој политици све већу корист имају они који већ располажу са нешто новца за инвестиције и знају шта хоће да раде, имају програм и план, визију и храбрости да започну бизнис. Они од државе добијају кредит у вредности од 30 до 50 одсто новца који сами улажу. Ми смо само подстакли селекцију на оне који могу и хоће да направе посао од пољопривреде и на оне који то неће или нису у стању. То је увод у оно право што следи, у селекцију коју ће правити тржиште.
Учешће аграрног у буџету наше и земаља ЕУ:
- Удео аграрног у буџету Србије је 5,6 одсто, а у БДП-у 1,77 одсто. У ЕУ је учешће аграрног буџета у укупном БДП-у испод 0,5 одсто, али је зато учешће аграрног у буџету ЕУ око 45 одсто. Разлог је што су пољопривреда и развој два највећа буџета ЕУ, све остало финансирају саме земље чланице.
Положај и шансе Србије у трговини са другим земљама:
- Што се нашег положаја у трговини тиче, никад неће бити бољи него сада, зато што наша роба има бесцарински приступ на неколико важних тржишта ЕУ, Русије, САД, а имамо и потписане уговоре о слободној трговини са земљама у региону. С друге стране, имамо највећу царинску заштиту од свих земаља у региону, тарифни еквивалент је 21 одсто, док на пример Хрватска има око 10, а Македонија 9 одсто.
Начин разрешења дилеме државе да ли да укине или плати субвенције:
- Као подршка цени постоје субвенције за сунцокрет и соју, ове године смо је укинули за шећерну репу, следеће године ћемо укинути и за соју и сунцокрет јер сматрамо да је то новац који одлази прерађивачима. Показало се да посао са шећерном репом добро иде и без субвенције, цена је чак нешто повећана, а посејано је 10 одсто више репе него прошле године.
Премија за пшеницу:
- После овогодишње сетве Србија располаже са 2,4 милиона тона пшенице, од тога би домаће потребе требало да се намире са 1,8 милиона тона, 305.000 тона намењено је извозу, а за залихе је предвиђено 250.000 тона. Увоз не планирамо. Судећи, дакле, према подацима, пољопривредници би требало да буду задовољни. Али нису. Прошле године смо из аграрног буџета од 21 милијарде динара 3,5 милијарди дали за пшеницу и нису били задовољни. Сада смо на располагању имали једну милијарду и произвођачи вероватно опет неће бити задовољни јер никад, па ни данас, на пшеницу не гледају као на робу чија цена мора да зависи од квалитета. Зато ће све што будемо урадили за ову жетву бити премија за производњу и складиштење пшенице, а даваћемо и кредите за јесењу сетву. Свако пољопривредно газдинство регистровано до 15. јула добиће 5.000 динара по хектару земљишта засејаном пшеницом. Држава је већ уплатила 660 милиона на рачуне 68.110 домаћинстава.
У којој мери је важна алтернативна производња:
- Важна је јер пољопривреда у Европи више неће бити велики трактор и приколица пуна ђубрива, али мислим да не могу печурке, нојеви или пужеви да буду за државу стратешки производ. За много домаћинстава то могу да буду стратешки производи и свакако да је потребно то развијати, али не онако како смо склони да радимо - сад је то стратешки и хајде сви да гајимо нојеве или пужеве. С друге стране, на држави је да донесе адекватан законски оквир, он сада не постоји, па, рецимо, многи који гаје нојеве не знају која кланица је за то, за живину или за крупну стоку.
Како у Србији направити бренд:
- Верујем да се бренд прави искључиво квалитетом и континуираном производњом, после тога долази добра маркетиншка стратегија. Али, ако у већини млекара не испуњавамо основне хигијенске услове, онда не можемо причати о бренду. Јер, купци ће прво питати каква је хигијена и контрола хигијене на нивоу државе, а ако то није задовољавајуће, произвођач се не може уздати само у име. Постоји пуно малих млекара које уводе европске стандарде квалитета и нека од њих ће сигурно успети да направи бренд.