Званични сајт Владе Републике Србије преноси у целини говор Ђорђевића приликом одавања почасти Гаврилу Принципу:

„На данашњи дан 1918. године у аустроугарском затвору умро је Гаврило Принцип, српски патриота и југословенски идеалиста који је извршио атентат на Франца Фердинанда.

Дозволите ми да Вам, као министар у Влади Републике Србије и као специјални изасланик председника Републике Србије, Александра Вучића, подробније објасним зашто се грађани Србије са поносом сећају имена Гаврила Принципа, и због чега наша држава са посебним пијететом обележава дан сећања на његов лик и дело.

Пре свега, ма како се мишљења историчара из различитих европских земаља разликовала у тумачењу тог догађаја, нико ко се заиста разуме у војну вештину и дипломатију не може са озбиљношћу да тврди да један атентат може бити стварни узрок било ког рата, а нарочито не Првог светског рата, рата који се одвијао на већем делу земљине кугле.

Хитац Гаврила Принципа у аустроугарског престолонаследника најдаље је могао досегнути до тога да буде само повод за покретање сложеног механизма међусобних објава ратног стања између држава-чланица две војне алијансе, сила Антанте и Централних сила, механизма који би свакако, са или без Сарајевског атентата, пре или касније био покренут између две групе земаља које су , непомирљиво заступале два погледа на свет, два система вредности и два начина живота.

Први светски рат био је неизбежни сукоб између феудалног друштвеног устројства, милитаризоване државе и експанзионистичког и ревизиониостичког погледа на свет које су, са једне стране, заступале Централне силе, и, са друге стране, система вредности и цивилизацијских достигнућа које су браниле земље Антанте, који су оличени у парламентарној демократији, цивилном друштву и праву свих народа на слободу и самоопредељење.

Због тога би крајње лицемерно и цинично било оптужити Гаврила Принципа за избијање Првог светског рата, и тврдити да би две групе европских народа подељене у два војна блока на миран начин превазишле све супротности настале из два опречна погледа на свет, да их само, ето, у томе наводно није спречио непромишљени гест једног Гаврила Принципа, чија је једина неостварена жеља била да Европу, па и читав свет, стропошта у провалију војног сукоба дотад невиђених размера.

Историјска стварност ипак је знатно другачија од те хипотезе.
Против Краљевине Србије, која је и сама заступала систем вредности Антанте, након хабзбуршке анексије Босне и Херцеговине 1908. године, у аустроугарским војним круговима био је веома прецизно испланиран превентивни рат, којим би се, како се мислило у Бечу, трајно онемогућило уједињење српског народа са обе стране Дрине. Главни заговорник агресије на Србију био је нико други до аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд. У главни град анексиране покрајине Босне и Херцеговине, Сарајево, 28. јуна 1914, на датум када читав српски народ обележава најважнију битку у својој историји, Бој на Косову из 1389. године, Франц Фердинанд долази да би, надомак границе са Краљевином Србијом, као главнокомандујући аустроугарске армије, присуствовао војним маневрима усмереним против Србије.

Можемо приметити три елемента у веома агресивној спољној политици Аустроугарске царевине и веома амбициозној личности надвојводе Франца Фердинанда: подјармљен је велики део српског народа у Босни и Херцеговини анексијом из 1908. године; анексија је изродила нову амбицију Беча да се без остатка пороби читав српски народ превентивном агресијом, уништењем и присаједињењем Краљевине Србије; а прва фаза планиране агресије морала је почети безочним понижавањем Србије и српског народа, односно демонстрирањем аустроугарске војне надмоћи на најзначајнији српски национални празник – Видовдан.

Дакле, Аустро-Угарска је већ присвојила једну територију са већинским српским становништвом (по попису из 1910, православни Срби су у БиХ чинили 43,49 одсто популације). То није задовољило амбицију њених лидера, који су зажелели да поробе Краљевину Србију и читав српски народ. Ни то им није било довољно, па су дошли на идеју да потпуно понизе и одузму достојанство сваком Србину ругајући се симболици Видовдана.

Испоставило се да ће та три елемента заједно постати трагичка кривица која ће уништити не Србију, већ Аустро-Угарску и њеног престолонаследника, односно оне који су били толико осиони и сигурни у своју моћ и превласт да нису помишљали ни на какав компромис са наизглед малом и нејаком Србијом: од ње су желели да одузму апсолутно све, укључујући и минимум националног достојанства.

Францу Фердинанду пресудили су припадници Младе Босне, југословенски ентузијасти који су се борили за слободу, самоопредељење и заједничку државу Јужних Словена. Случај је хтео да надвојводу убије баш Србин Гаврило Принцип, а не Бошњак Мухамед Мехмедбашић, који је такође учествовао у атентату. Аустроугарску војну силу потпуно је поразила и понизила малобројна, али по борбеном моралу и тактичкој генијалности супериорна српска војска у биткама на Церу и Колубари.

Након четворогодишњих рововских борби, крвавих битака, злочина над окупираним цивилним становништвом, глади и епидемија у којима је страдало преко 37 милиона људи, силе феудализма, милитаризма и експанзионизма претрпеле су потпун пораз.

По цену великих људских жртава и материјалних разарања, победиле су оне вредности које препознајемо у данашњој Европи, у којој се уважавају различитости а сви спорови решавају дијалогом и изналажењем компромисних решења, и у Европској Унији, која је осмишљена као породица равноправних народа.

Због тога смо посвећени изградњи добросуседских односа, успостављању трајног мира и економског развоја у читавом региону, а наш стратешки циљ јесте чланство у Европској Унији.

Ми се данас сећамо Гаврила Принципа као првог трагичног јунака чији је живот уграђен у принципе на којима почива данашња, демократска, цивилна и цивилизована Европа.

Слава му!“, навео је Ђорђевић.

Венце су положили представници Града Београда и невладиних организација опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.