Стручни коментар Министарства привреде по тачкама изнетим у документу "Недостаци предложених измена прописа о приватизацији"

1. и 2. Примедба која се односи на велика овлашћења директора Агенције за приватизацију није правно утемељена, с обзиром на то да се одлука о реструктурирању може донети само ако су испуњени разлози за реструктурирање прописани Законом о приватизацији ("Службени гласник РС", бр. 38/01 и 18/03-члан 19. став 2). Разлози за реструктурирање операционализовани су по објективним критеријумима чл. 2. до 5. Уредбе о поступку и начину реструктурирања предузећа и других правних лица ("Службени гласник РС", број 1/02). Иако у измењеној правној редакцији, члан 7 Предлога закона о изменама и допунама Закона о приватизацији задржава постојеће законско решење.

Кад се ради о "критеријумима", односно подацима на основу којих се доноси одлука о методу приватизације, одустало се од става да се таксативно наводе критеријуми као што су нпр. величина и стратешки значај субјекта приватизације на основу којих би Агенција за приватизацију одређивала метод приватизације, будући да такво решење није целисходно. Наиме, таксативним навођењем критеријума сужава се могућност адекватног избора метода приватизације у сваком поједином случају. Наведеним законодавним решењем, међутим, не доводи се у питање поштовање законом прописаних начела обезбеђења јавности и формирања продајне цене према тржишним условима.

3. Примедба која се односи на нетранспарентност одлука: Закон о приватизацији пружа могућност контроле целокупног поступка приватизације, од момента покретања иницијативе за приватизацију до момента проглашења купца (нпр. објављивање проспекта, односно јавног позива за учешће на јавном тендеру, или јавној аукцији у средствима јавног информисања; јавно прикупљање понуда, односно јавно надметање потенцијалних купаца; прописавање, на детаљан начин, поступака продаје; подношење редовних извештаја о стању поступка приватизације, закљученим уговорима о продаји капитала, односно имовине, покренутим поступцима приватизације и раду органа надлежних за спровођење поступка приватизације и др). Предлогом закона о изменама и допунама Закона о приватизацији задржана су постојећа законска решења којима је операционализовано начело јавности у спровођењу поступка приватизације. Осим тога, проширује се круг питања који је до сада био уређен подзаконским актом (објављивање и садржина одлуке о реструктурирању). На овај начин, омогућава се већи степен заштите ширег друштвеног интереса који се обезбеђује у спровођењу поступка приватизације и поштовање начела правне сигурности у том поступку.

4. Примедба која се односи на недостатак правног лека: Предлогом закона о изменама и допунама Закона о приватизацији нису мењана постојећа законска решења којима се обезбеђује поштовање легалитета у спровођењу поступка приватизације. Наиме, учесници у поступку имају право приговора министарству надлежном за послове приватизације на законитост спроведеног поступка, без обзира о ком се методу продаје ради.

5. Примедба која се односи на стечајни поступак није правно утемељена, с обзиром на то да Предлогом закона о изменама и допунама Закона о приватизацији Агенцији за приватизацију "није додељена улога стечајног управника", већ се наведеним законом врши усклађивање са Законом о стечајном поступку ("Службени гласник РС", број 84/04-члан 14. став 9). Наиме, чланом 14 став 9 Закона о стечајном поступку прописано је да у спровођењу стечаја над правним лицем које је у већинској друштвеној, односно државној својини за стечајног управника стечајно веће може именовати Агенцију за приватизацију. Осим тога, целисходност наведене одредбе садржана је у специфичности субјеката који послују већинским друштвеним и државним капиталом која захтевају строжији надзор и уједначену праксу, што се лакше постиже ангажовањем Агенције за приватизацију као специјализоване институције, него појединачних стечајних управника.

6. Примедба која се односи на отпуст дуга: Институт уведен Законом о приватизацији и сублимиран у оквиру поступка дефинисаног под називом "реструктурирање у поступку приватизације", односно "реструктурирање" омогућава да спровођење стечајног поступка не буде једина алтернатива неуспелом спровођењу поступка приватизације. Наиме, како се општи интерес друштва огледа у потреби да се друштвени и државни капитал приватизује, институт реструктурирања установљен је са циљем да се предупреди и избегне стечајни поступак са свим последицама које из тога произилазе, укључујући престанак радног односа, и да се предузеће "оспособи" за спровођење поступка приватизације. Будући да се ради о институту уређеном Законом о приватизацији (на овој врсти новирања, односно мењања облигационо-правног односа у материјално-правном смислу, заснива се целокупно решавање дужничко-поверилачких односа у поступку реструктурирања), а не Законом о стечајном поступку, правно није основана тврдња према којој је отпуст дуга у поступку реструктурирања супротан Закону о стечајном поступку. У суштини, реструктурирање у поступку приватизације, укључујући и отпуст дуга, по својој правној природи, односно садржини, не би ни могло бити предмет уређивања Закона о стечајном поступку, из којих разлога и не би могло бити у супротности са тим законом.

7. Примедба која се односи на арбитражу: У конкретном случају, оспорава се начин на који се утврђује висина потраживања тзв. државног повериоца. Предлог закона о изменама и допунама Закона о приватизацији предвиђа отпуштање дуга тзв. државног повериоца (јавна предузећа, републички органи и организације, банке у стечају) према субјекту приватизације, на који начин Република Србија уређује начин измиривања својих потраживања. С обзиром на то да се Република Србија у дужничко-поверилачком односу у сваком случају појављује у својству повериоца субјекта приватизације не може се оспорити аутономија воље Републике Србије као повериоца, да тај однос уреди на начин како је предложено, као ни доводити у питање начин на који се утврђује висина њеног потраживања. Осим тога, веродостојност и коначност података садржаних у програму реструктурирања који је донет у складу са овим законом произилази из чињенице да реструктурирање у поступку приватизације, у основи, представља једну врсту поравнања. Ову врсту поравнања верификује Агенција за приватизацију прихватањем програма реструктурирања, водећи рачуна о општем интересу друштва који се огледа у потреби да се друштвени и државни капитал приватизује, односно заштити субјект приватизације који се реструктурира, уз истовремену заштиту поверилаца.

8. Примедба која се односи на провизију: Имајући у виду лимитираност буџета Републике Србије и чињеницу да се средства за рад Агенције за приватизацију могу обезбедити из извора утврђених законом, предложено је да се из средстава остварених од продаје капитала у поступку приватизације плати посебна накнада остварена закључењем уговора о продаји капитала, односно имовине (провизија). Дакле, провизија не припада правним и финансијским саветницима, како је истакнуто у примедбама, већ је "извор" обезбеђивања средстава за рад Агенције за приватизацију. Иако је дато овлашћење министру надлежном за послове приватизације да пропише висину провизије својим актом, неспорно је да се, по правилу, та висина одређује у проценту од продајне цене.

Закључак заједничког састанка Савета за борбу против корупције са Министарством привреде Републике Србије, који је био отворен за медије и који је одржан 23. јануара 2004. године у Влади Републике Србије, био је побољшање сарадње и неизношење непроверених и паушалних информација Савета у јавност без претходне провере код надлежних институција.

Верујемо, ипак, да ћемо унапређењем наше сарадње у наредном периоду и поштовањем договореног заједнички допринети ефикаснијем процесу приватизације засноване на поштовању законских решења и овлашћења.