Војислав Коштуница

Начин за решење ситуације на Косову и Метохији и механизми за заштиту Срба у покрајини:

- Једино решење за опстанак Срба на Косову и Метохији јесу институционалне гаранције за њихову аутономију. Влада Србије усвојила је Нацрт документа о плану територијалне аутономије Косова и Метохије, којим се предлажу нове институционалне гаранције за аутономију Срба и других неалбанаца у оквиру косовске аутономије. Постоји чврсто опредељење Владе да се од тога не одступи, јер, или ће Срби на Косову и Метохији добити институционалне гаранције наместо празних обећања, или никакво друго решење нема смисла.

Предложени модел аутономије:

- Реч је о двоструком систему аутономије, у коме је територијална аутономија предвиђена за она подручја у којима Срби живе у компактним целинама и представљају већину, а то је мали део Косова и Метохије. Персонална и културна аутономије предвиђена је за све који живе расути у покрајини у малим разбијеним енклавама. Дакле, то је један целовит систем веома пажљиво уклопљен у Резолуцију 1244, Уставни оквир... па нам се не могу упутити примедбе да нисмо поштовали постојеће правне оквире. Својим саговорницима из међународне заједнице рекао сам да ми се чини да оно што данас имамо у стандардима за Косово и плану за њихову примену подсећа на чисту утопију, јер на папиру имамо једно, а стварност је сасвим другачија.

О томе да ли су конкретизована и прецизирана подручја на која се односи аутономија, односно територијално разграничење:

-У документу Владе Србије нема мапа, већ су постављени принципи који су врло развијени. Идеја јесте аутономија унутар аутономије. Права за Србе и неалбанце која, што је врло важно, имају и ту територијалну компоненту, јер без тога нема ни персоналне, ни културне аутономије за Србе који живе изван ових компактних српских општина.

Одлучан став Владе да не одустане од предложеног решења:

- Решавање косовског питања представља и те какав ризик и сви шефови УНМИК-а имали су један претежно опортунистички и бирократски приступ томе. Сви они који су се смењивали по правилу су били неупућени у косовске прилике, неспремни на било какав ризик. Значи, ствари се морају решавати на други начин - чврстим одлучним ставом Владе Србије и државне заједнице да се не одустаје од предложеног решења. Притом, не кажемо да оно - у облику у коме ће бити изнесено - не може да буде мењано, али његова суштина не може се мењати, због тога што нуди неопходне додатне институционалне гаранције за безбедност Срба. Јер, показало се да безбедности на Косову није било ни са 17.500 војника КФОР-а. Није је било ни са 48.000, па можемо претпоставити да је не би било ни са 100 хиљада војника. Тај систем функционисања безбедности, без политичког решења, није добар. А политичко решење видим у територијалној аутономији и привременом одустајању од бесмислених тврдњи да је већ сутра могућ мултиетнички рај на Косову. Потребно је да Срби, неалбанци и Албанци живе једни поред других и уживају одређена права - реч је о локалној самоуправи, безбедности, просвети, култури, здравству... То је једино решење и када предлажемо институционалне гаранције за Србе на Косову не радимо то првенствено због људских права која су света. Чак ни због имовине која је на Западу још светија реч од људских права, већ због пуког опстанка тих људи. Због права на живот. И због тога нећемо одустати. Просто, Влада Србије нема лтернативу овом решењу, не може и не сме одустати од нечега што је суштина наших захтева. Ако бих морао од тога да одустанем не бих могао више да се бавим послом којим се бавим сада.

Тренутне политичке околности у Србији и њихов утицај на решавање ситуације у покрајини:

- Оне су повољније него што су биле, због тога што постоје институције и у Србији и у државној заједници које то питање могу да решавају. Оне су комплетиране, функционишу, нема спорова о њиховој легитимности. Можда је и под утицајем ове несреће почело да се уобличава нешто што личи на консензус о Косову и Метохији. Такође, мислим да је за све оне који су мислили да се косовско питање може решити небројеним папирима и заклињањима да мултиетнички рај само што није остварен, после 17. марта дошло отрежњење. Међународна заједница мора да се погледа у огледало и види да после пет година њеног присуства на Косову на пољу безбедности није урађено готово ништа. Ако се то до сада могло прикривати великом количином докумената који нису донели никаква значајнија побољшања, 17. март је ставио тачку и јасно показао и доказао да на Косову и Метохији нема безбедности и да је на делу етничко чишћење.

Избори за председника Србије:

- Нећу се кандидовати за председника из два разлога. Прво - зато што сам почео да радим овај посао и сувише је мало времена да би то што сам радио дало видљиве резултате. Неки су ту, али било би неодговорно да тај посао сада напустим. С друге стране, имао сам пре неколико година искуство на месту председника СРЈ. Била је то функција која је била важна својим ауторитетом, али није носила могућности и овлашћења да би се неке ствари реализовале. Био сам распет између онога што сам сматрао да би требало учинити на изградњи и јачању институција и стварних уставних овлашћења која су ограничена. Према томе, ово је сада прилика да се поради на јачању институција, владавини закона, борби против корупције.

Досадашњи резултати рада Владе и њени односи са међународном заједницом и међународним финансијским институцијама:

- За мене је било важно створити институције, комплетирати их. Учинити да све политичке странке учествују у раду Скупштине. То је несумњиво нешто нормално, али је требало до тога доћи. Сматрам својом заслугом то што смо, упркос нападима које сам трпео, успели да у једном тренутку оживимо све институције, да их ставимо у функцију и да нормализујемо односе међу политичким странкама. Да учинимо да све политичке странке учествују у политичком животу и раду парламента, што до сада није био случај... Првим
корацима сам задовољан. Они спадају у оквир нечега што је нормалност и не уочавају се. Примећују их поједини политички аналитичари, који кажу - успели сте да легализујете све политичке странке. Па, ако их нико није забранио оне су легалне. Морате да идете корак даље - да ту нешто промените. Временом ће и ова асиметрија која постоји у положају странака које се изван земље и у земљи доживљавају на један другачији начин полако почети да долази на нормалу и у парламенту ће сви моћи нормално да сарађују, праве комбинације око владе, а да неко споља на то не реагује. Кад још то питање решимо, онда ћемо закорачити у нешто што је без икаквих ограда демократија.

Односи Србије и Црне Горе:

- Последње изјаве које су долазиле од стране црногорског руководства упућују на спремност на то да се Уставна повеља поштује, да се питање независности не отвара до истека три године када референдум постоји као могућност, а не као аутоматизам. Све више и у Србији и Црној Гори преовлађује свест о предностима живота у државној заједници уместо у двема посебним државама.

Разлози за доношење Закона о правима хашких притвореника:

- Прави мотиви су да се у одбрани интереса државе пред Хашким трибуналом уведе неки ред, и да се одговарајућим правилима омогући да се они који су оптужени не бране доводећи у питање принцип материјалне истине и државне интересе. Постоји занимљив податак - једино су оптужени Срби признавали кривицу и погађали се са Хашким судом и на штету истине. У случају оних других, где је постојала координација између државе и хашких оптуженика, тих примера није било. Уосталом, казна за то се може платити пред оним другим судом правде у Хагу - где стоје оптужнице Хрватске и Босне и Херцеговине за ратну штету. Овај закон је, између осталог, предложен и да би се то спречило, а може и да подстакне сарадњу са Хашким трибуналом, односно подстакне појединце да се добровољно предају.

Захтев Хашког трибунала за хапшење четворице генерала:

- Оптужнице против ових генерала обелодањене су још у време мандата претходне владе. Показало се да је реч о великом проблему, јер је у питању командна одговорност, која сама по себи намеће питање колико карика тај ланац командне одговорности има и може да има. Јер, по том критеријуму као одговорни у Хаг су већ отишли савезни председник, председник Србије, потпредседник савезне владе, начелник Генералштаба... То је прво питање које се поставља, а друго је питање стабилности домаћих институција и потребе да једном преузмемо те процесе у Србији.

Организовање суђења за ратне злочине у Србији:

- Мора се пронаћи неко решење. Јер, дугачак је списак тих захтева. Није у питању само број оптужених са српске стране, већ и функције на којима су се они налазили. То утиче на стабилност институција, не само овде него и у региону. Влада неће ниједног тренутка бити толико нереална да помисли да се може избећи сарадња са Хашким трибуналом и неће у својим изјавама и у ономе што ради деловати неконструктивно, али ће водити дијалог и са Хагом и тражити решење за нешто што се зове излазна стратегија. Јер, свему мора доћи крај, па и процесима који се воде у Хагу.