Званични сајт Владе преноси овај разговор у целини.

Економска криза:

– Га­ран­ту­је­мо да у овој зе­мљи, због кри­зе, ни­ко не­ће би­ти гла­дан и да ће­мо за­шти­ти­ти, пре све­га, оне нај­ра­њи­ви­је. Не же­лим да да­јем ла­жне на­де, али ни да пла­шим на­род. Биће те­шко и гра­ђа­ни­ма и др­жа­ви, те­же не­го што се пре са­мо не­ко­ли­ко ме­се­ци мо­гло и прет­по­ста­ви­ти. Не­ре­ал­но је оче­ки­ва­ти да нам ове го­ди­не бу­де бо­ље не­го у 2008, али на­сто­ји­мо да обез­бе­ди­мо бар ми­ни­мал­ни при­вред­ни раст, жи­вот као про­шло­го­ди­шњи, да не уђе­мо у ре­це­си­ју, бар не у ону ду­бо­ку.

Да ли Србији прети банкрот:

– Ср­би­ја ни­је пред бан­кро­том. Бу­џет­ски при­хо­ди је­су не­што ма­њи од пла­ни­ра­них, до­шло је до за­сто­ја у при­ли­ву стра­ног ка­пи­та­ла, али др­жа­ва сво­је оба­ве­зе ре­дов­но из­ми­ру­је и стро­го во­ди ра­чу­на о они­ма ко­је до­ла­зе, пред­у­зи­ма­ју­ћи све ме­ре да пре­ва­зи­ђе проблеме са ко­ји­ма се су­о­ча­ва. Али раз­у­мем и еко­но­ми­сте ко­ји с пра­вом упо­зо­ра­ва­ју на озбиљ­ност и те­жи­ну про­бле­ма, на ду­би­ну кри­зе ко­ја се пре шест-се­дам ме­се­ци ни­је мо­гла ни на­слу­ти­ти, на спе­ци­фич­ност си­ту­а­ци­је ко­ја зах­те­ва и спе­ци­фич­не ме­ре, че­га би тре­ба­ло да бу­ду све­сне и тре­ба­ло би то да раз­у­ме­ју све ин­те­ре­сне гру­пе.

Па­кет со­ци­јал­них ме­ра:

- Тај па­кет ни­је ко­на­чан, за са­да је на ни­воу иде­ја, са ни­зом раз­ли­чи­тих оп­ци­ја и различитих пред­ло­га ко­је је ини­ци­јал­но при­пре­ми­ло Ми­ни­стар­ство рада и со­ци­јал­не по­ли­ти­ке као осно­ву за раз­го­во­ре са по­сло­дав­ци­ма и син­ди­ка­ти­ма. Оче­ку­јем да ћу по­чет­ком сле­де­ће не­де­ље би­ти и фор­мал­но упо­знат са пред­ло­гом ко­ји је прет­ход­но раз­ма­тран са со­ци­јал­ним парт­не­ри­ма.

Предлог о скра­ће­њу рад­не не­де­ље:

- Ни­је про­блем што би рад­на не­де­ља би­ла скра­ће­на на че­ти­ри да­на, не­го је пи­та­ње ко ће то да пла­ти.

Изјава ми­ни­стра фи­нан­си­ја да не искључује мо­гућ­ност да то иде на те­рет бу­џе­та:

– Тач­ни­је, она је ре­кла да ће мо­ћи да пла­ти, ако не­ком дру­гом оду­зме. Др­жа­ва не­ма тих па­ра, као што ни­је ло­гич­но да по­сло­дав­ци рад­ни­ци­ма да­ју исте пла­те за ма­ње времена про­ве­де­ног на ра­ду, што би прак­тич­но зна­чи­ло да их ви­ше пла­ћа­ју по са­ту. Иде­ја је би­ла да се, као у дру­гим зе­мља­ма, скра­ти рад­но вре­ме, али уз од­ре­ђе­но сма­ње­ње на­кна­да, да се сма­ње тро­шко­ви, да би се тај но­вац пре­у­сме­рио у очу­ва­ње рад­них ме­ста и да се не би от­пу­шта­ли рад­ни­ци.

Преговори са ММФ-ом:

– На­ша плат­фор­ма се за­сни­ва на по­ве­ћа­њу де­фи­ци­та и сма­ње­њу из­да­та­ка, пре на ве­ћем де­фи­ци­ту не­го на сма­ње­ним тро­шко­ви­ма јер у усло­ви­ма кри­зе ни­је ла­ко ићи на смањива­ње бу­џет­ских рас­хо­да, по­го­то­во не у не­ким осе­тљи­вим де­ло­ви­ма, као што су пла­те и пен­зи­је, со­ци­јал­на да­ва­ња и ин­ве­сти­ци­је. Ума­њи­мо ли со­ци­јал­на да­ва­ња, кри­зу би­смо ре­ша­ва­ли на те­рет нај­ра­њи­ви­јих сло­је­ва ста­нов­ни­штва, а ако се од­рек­не­мо планираних ин­ве­сти­ци­ја, по­тен­ци­јал­но ума­њу­је­мо тра­жњу ко­ја ге­не­ри­ше но­ва рад­на места и раст бру­то до­ма­ћег про­из­во­да.

Би­ло би ло­ше од­у­ста­ти од тих ин­ве­сти­ци­ја јер у да­ни­ма кри­зе упра­во оне обез­бе­ђу­ју до­дат­на рад­на ме­ста. Дру­го је пи­та­ње ко­ли­ко смо ми до са­да ефи­ка­сно ко­ри­сти­ли та средства. Пре не­ки дан смо ин­тен­зи­ви­ра­ли ак­тив­но­сти на из­ра­ди про­јект­не до­ку­мен­та­ци­је и екс­про­при­ја­ци­ји за Ко­ри­дор 10 ка­ко би­смо мо­гли да рас­пи­ше­мо тен­де­ре, да би­смо у јуну кре­ну­ли са ра­до­ви­ма на се­вер­ном де­лу и ове го­ди­не за­вр­шили укуп­но 30–40 киломе­та­ра ауто­пу­те­ва.

Шта је у преговорима за Србију при­хва­тљи­во и шта ако то не бу­де исто­вре­ме­но прихва­тљи­во и за ММФ:

– То је пи­та­ње ба­лан­са. Ко­ли­ко ће­мо сма­њи­ти из­дат­ке и ко­је, а ко­ли­ко уве­ћа­ти де­фи­цит – то ће би­ти глав­на тач­ка пре­го­во­ра са ММФ-ом. За­јед­но ће­мо про­ве­ри­ти сва­ку став­ку и ви­де­ти шта је нај­сми­сле­ни­је урадити. Моја про­це­на је да ће ти раз­го­во­ри би­ти те­шки, као што је то увек са ММФ-ом. Ово­га пу­та, мо­жда, не­што лак­ши, по­што је и њи­ма ја­сно да ми са­да ни­смо изо­ло­ва­но остр­во, да се и дру­ге зе­мље су­о­ча­ва­ју и то са мно­го ве­ћим про­бле­ми­ма. Ве­ру­јем да ће би­ти спрем­ни­ји на то да сва­ко од ових пи­та­ња бу­де размотре­но са ста­но­ви­шта ре­ал­них мо­гућ­но­сти. Све ци­фре ће­мо ста­ви­ти на сто ка­ко бисмо за­јед­нич­ки на­шли одр­жи­во ре­ше­ње.

О ко­јим ци­фра­ма је реч:

– Про­ра­чу­ни се упра­во за­вр­ша­ва­ју, али на­чел­но раз­ми­шља­мо о то­ме ка­ко да обезбедимо 1,2 ми­ли­јар­де евра, ко­ли­ко от­при­ли­ке из­но­се збир оче­ки­ва­ног дво­стру­ког де­фи­ци­та (пла­ни­ра­ног и до­дат­ног) и оба­ве­за за от­пла­ту по­сто­је­ћих кре­ди­та ко­ји доспевају у овој го­ди­ни.

Ка­ко ће­те по­пу­ни­ти про­ду­бље­ну бу­џет­ску ру­пу и из ко­јих из­во­ра:

– У овом тре­нут­ку има­мо по­кри­ве­них приближно 750–770 ми­ли­о­на и не­до­ста­је нам око 400–450 ми­ли­о­на евра, ко­ли­ко и тра­жи­мо од ЕУ. Али на то не сме­мо да се осло­ни­мо, не сме­мо да за­ви­си­мо од про­це­ду­ре, па ће­мо на­ћи до­дат­не из­во­ре. Рецимо, комерцијал­ним за­ду­жи­ва­њем, с тим што би ­смо тај дуг евен­ту­ал­но ре­фи­нан­си­ра­ли када до­би­је­мо сред­ства за бу­џет­ску по­др­шку од ЕУ или дру­гих ме­ђу­на­род­них кре­ди­то­ра.

Мо­гућ­ност по­ве­ћа­ња ПДВ-а:

– Та мо­гућ­ност се не раз­ма­тра.

Про­ши­ре­ње про­гра­ма кре­дит­не по­др­шке при­вре­ди још јед­ним кру­гом зај­мо­ва за ли­квид­ност:

– Пр­ви па­кет крат­ко­роч­них ме­ра, су­де­ћи по тра­жњи за кре­ди­ти­ма, по­ка­зао се као пун пого­дак. Исти­на, још је ра­но да се го­во­ри о ефектима, видећемо за ме­сец да­на ка­ко ће то и прак­тич­но да функ­ци­о­ни­ше, за шта се тро­ши тај но­вац. Ме­ђу­тим, са­да по­сто­је ин­ди­ци­је да би кри­за мо­гла да по­тра­је и не­ко­ли­ко го­ди­на, а ако се за ме­сец-два ис­по­ста­ви да је то ре­ал­ност, ми ће­мо мо­ра­ти стра­те­шки да при­пре­ми­мо на­шу при­вре­ду на ду­го­трај­ни­ју кри­зу од не­ко­ли­ко го­ди­на.

Ре­ша­ва­ње про­бле­ма не­ли­квид­но­сти и на­ра­слих не­из­ми­ре­них оба­ве­за при­вре­де:

– Раз­ма­тра се мо­гућ­ност кон­вер­зи­је по­тра­жи­ва­ња др­жа­ве од при­вре­де (по осно­ву непла­ће­них оба­ве­за) у пет, де­сет или два­де­сет про­це­на­та др­жав­ног ка­пи­та­ла у тим фирмама, али са од­го­ва­ра­ју­ћом из­ла­зном стра­те­ги­јом: да кад про­ђе кри­за, за две-три го­ди­не, др­жа­ва свој удео про­да ве­ћин­ском вла­сни­ку или не­ко­ме на тр­жи­шту. Слич­но се са­да ра­ди на За­па­ду, с тим што они да­ју кеш, али ми то ра­ди­мо без ути­ца­ја на бу­џет – кон­вер­ту­је­мо ста­ре, али не и те­ку­ће обавезе. Ради се и на мо­де­лу евен­ту­ал­не мултилатерал­не ком­пен­за­ци­је на два-три ни­воа, из­ме­ђу др­жа­ве и јав­них пред­у­зе­ћа, јавних пред­у­зе­ћа и остат­ка при­вре­де...

Предлог да се Вла­да обра­ти стра­ним кре­ди­то­ри­ма за ре­про­грам оба­ве­за приватних ком­па­ни­ја:

– То ни­је ло­ша иде­ја. Апел не ко­шта и ми ту ни­шта не мо­же­мо да из­гу­би­мо. На­про­тив. То би би­ло ко­ри­сно и за при­вре­ду, али и за др­жа­ву, јер би био сма­њен од­лив де­ви­за, што би зна­чи­ло до­дат­ни им­пулс одр­жа­њу ста­бил­ног кур­са.

Слу­ча­ј Ми­ла­ди­на Ко­ва­че­ви­ћа:

– Сви ко­ји су кри­ти­ко­ва­ли Вла­ду због од­лу­ке да се до­го­во­ри са Аме­ри­ком по­сле про­бле­ма на­ста­лих бек­ством Ми­ла­ди­на Ко­ва­че­ви­ћа у су­шти­ни су се за­ла­га­ли за то да од­но­си из­ме­ђу на­ше две зе­мље оста­ну не­ра­шчи­шће­ни. Због оно­га што се де­си­ло већ тр­пи­мо да­ле­ко­се­жне еко­ном­ске, по­ли­тич­ке и све дру­ге по­сле­ди­це. Не ви­дим у че­му је про­блем то што смо раз­го­во­ре са Аме­ри­кан­ци­ма про­гла­си­ли др­жав­ном тај­ном. Кад се пре­го­ва­ра с не­ким, мо­ра по­сто­ја­ти плат­фор­ма и, на­рав­но, она се не пред­ста­вља јав­но­сти док пре­го­во­ри не бу­ду за­вр­ше­ни.

Да ли се Вла­да на­шла у не­згод­ној си­ту­а­ци­ји на­кон што је про­цу­ри­ла ин­фор­ма­ци­ја о тим пре­го­во­ри­ма:

– То ни­сам до­жи­вео као не­згод­ну си­ту­а­ци­ју по Вла­ду. Чи­ње­ни­ца је да је наш др­жа­вља­нин на те­ри­то­ри­ји стра­не зе­мље пре­ту­као др­жа­вља­ни­на те зе­мље, да је на осно­ву то­га по­кре­нут по­сту­пак, да је наш др­жа­вља­нин прак­тич­но по­бе­гао из те зе­мље уз по­моћ наших др­жав­них слу­жбе­ни­ка и чи­ње­ни­ца је да је реч о нај­моћ­ни­јој зе­мљи на све­ту. Ми смо мо­гли да би­ра­мо: или да ни­шта не ра­ди­мо на по­бољ­ша­њу од­но­са са Аме­ри­ком, да оста­ви­мо све та­ко ка­ко је­сте, или да по­ку­ша­мо да про­блем раз­ре­ши­мо. По­кре­ну­ли смо и ди­сци­плин­ске и суд­ске по­ступ­ке про­тив на­ших слу­жбе­ни­ка. На­сто­ји­мо да про­блем у пот­пу­но­сти ре­ши­мо и он ће бити ре­шен.

Про­блем је­сте што је не­ко из­нео ту ин­фор­ма­ци­ју, све­сно или, мо­жда, не­хо­тич­но. Вла­да се не ба­ви ис­тра­га­ма, по­сто­је др­жав­ни ор­га­ни, а о то­ме до­кле је сти­гла ис­тра­га не мо­гу да го­во­рим де­таљ­ни­је. У сва­ком слу­ча­ју јед­на до­бра иде­ја Вла­де, ка­ко да се ре­ши проблем, до­ве­де­на је у пи­та­ње.

Ако се утвр­ди да је не­ко од ми­ни­ста­ра одао тај­ну да ли сте спрем­ни да га смените:

– Спре­ман сам да се то пи­та­ње раш­чи­сти до кра­ја.

До­кле се сти­гло у раз­го­во­ри­ма са САД:

– Оче­ку­јем да успе­шно окон­ча­мо овај по­сао. То ће ели­ми­ни­са­ти пре­пре­ку у побољшању од­но­са са нај­ве­ћом си­лом на све­ту, што ће нам би­ти од по­мо­ћи и у европским ин­те­гра­ци­ја­ма.

Предстојећа по­се­та председника Владе Хр­ват­ске Ср­би­ји:

– Те­мељ по­ли­тич­ке си­гур­но­сти су до­бри од­но­си у ре­ги­о­ну. И Ср­би­ја и Хр­ват­ска има­ју зајед­нич­ку европ­ску бу­дућ­ност. Иако сма­тра­мо да је хр­ват­ско при­зна­ње не­ле­гал­не не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва и Ме­то­хи­је по­гре­шан по­тез, ве­ру­јем да ће­мо пре­ми­јер Хр­ват­ске Иво Са­на­дер и ја, то­ком су­сре­та ко­ји на­ред­них да­на тре­ба да усле­ди у Бе­о­гра­ду, направи­ти озби­љан по­мак у ре­ша­ва­њу ни­за ва­жних пи­та­ња као што су по­вра­так избеглица, имо­ви­не, про­блем не­ста­лих, за­шти­та на­ци­о­нал­них ма­њи­на, као и при­вред­на сарад­ња.

Да ли се Вла­дин еко­ном­ски тим за­ла­же за фик­сни курс динара:

– Не. Ми се, што је и зах­тев при­вре­де, за­ла­же­мо за ста­би­лан курс, без ве­ли­ких осци­ла­ци­ја, ка­ко је до­го­во­ре­но са ММФ-ом. Фик­сни курс би под­ра­зу­ме­вао по­сто­ја­ње такозваног мо­не­тар­ног од­бо­ра (као у Бу­гар­ској или БиХ и још не­ким зе­мља­ма) или не­фор­мал­но, без од­бо­ра, али уз спрем­ност На­род­не бан­ке да бра­ни курс до по­след­њег цен­та. Али, то ни­је на­ша стра­те­ги­ја.

Зна­чи ли то да не­ма су­штин­ског не­сла­га­ња из­ме­ђу гу­вер­не­ра и
пре­ми­је­ра:

– Кад је реч о кур­су, не­ма. Ме­ђу­тим, гу­вер­нер сма­тра да Вла­да мо­ра да во­ди чвр­шћу фи­скал­ну по­ли­ти­ку, укљу­чу­ју­ћи и сма­ње­ње пла­та и пен­зи­ја. Еко­ном­ски гле­да­но, то би би­ло и бо­ље и ла­год­ни­је. Кад би­смо сма­њи­ли пла­те, има­ли би­смо суфицит. Али пла­те ни­су са­мо ци­фре ко­је се пре­вла­че из јед­не та­бе­ле у дру­гу. Иза њих сто­је жи­ви љу­ди и ми покуша­ва­мо да из­ба­лан­си­ра­мо из­ме­ђу еко­ном­ских мо­гућ­но­сти и по­тре­бе да тим људима по­мог­не­мо да што без­бол­ни­је про­ђу кроз кри­зу. Вла­да о то­ме, за раз­ли­ку од гу­вер­не­ра, мо­ра да раз­ми­шља.